Zašto je Draža izrešetan baš 17. jula

Komunisti su za datum njegove smrti simbolično izabrali 17. jul, dan kada su Lenjinovi boljševici pobili carsku porodicu Romanov.

Nakon presude 15. jula 1946. godine, na 30 metara od Doma garde na Topčideru, gde je održavano sudenje, u podzemnom skloništu, u ponoć 17. jula, sekirom su iskasapili generala udarajući ga besomučno, ionako već izmučenog, po grudima, a potom su mu odsekli i levu ruku. Na šatorskom krilu izneli su telo na gornju stranu dvorskog kompleksa i pokopali u zemlju blizu crkve.

- Medutim, i pored fotograffje mrtvog Draže na kojoj se vidi da mu je leva ruka odsečena i pored mape mesta njegovog groba koja je rukom iscrtana, dugo se tvrdilo da je Draža streljan i sahranjen na Adi Ciganliji - dodaju izvori, navodeći da u arhivama nema informacija da li je Draža samo privremeno pokopan na tom mestu, odnosno da li je telo kasnije vadeno i premešteno ili možda potpuno uništeno.

Ove informacije potvrđuje istoričar i književnik Miloslav Samardžić, najbolji poznavalac okolnosti koje su pratile Dražino ubistvo, čovek koji se decenijama bavi ovom tematikom i kojije snimio dokumentarni film o Mihailoviću:

"Fotografija mrtvog Draže izrađena je u tri primerka za Aleksandra Rankovića, Slobodana Penezića Krcuna i Svetislava Stefanovića. Napravljena je da bi postojao dokaz o izvršenom zadatku, a fotografija iskasapljenog generala prvi put objavljena je u italijanskoj štampi, dva ili tri meseca nakon ubistva, posle čega je Tito naredio istragu kako se to dogodilo. Ova ukradena fotografija u Srbiju se vratila 1992. godine, kada ju je bivši obaveštajac Zagorka Vasić donela iz Kalifornije, a pukovnik Titove garde u penziji potvrdio je da je autentična".

Međutim ni 74 godine kasnije niko sa sigurnošću ne zna gde je Draža Mihailović sahranjen. Mihailović je bio najodlikovaniji srpski vojskovođa u istoriji i vođa pokreta otpora u Kraljevini Jugoslaviji, prvog koji se organizovao u Evropi okupiranoj od strane nacista. Nova vlast ga je uhapsila po okončanju Drugog svetskog rata i posle kratkog suđenja ga je osudila na smrt streljanjem.

Tu počinje misterija koja traje i danas. Poslednjih godina mnogo puta se spekulisalo da je pronađen Dražin grob, ali to nikada nije zvanično potvrđeno. Pominjale su se najrazličitije lokacije: od logora Staro Sajmište do Lisičjeg potoka na Dedinju i Ade Ciganlije.

Potom se pričalo da mu je grob kod Marinkove bare na Voždovcu, ali i na Zlatiboru, u jami Cerovo. Tu je i jedna teorija (zavere) koja i danas kaže da je 1946. ubijen Dražin dvojnik pošto su saveznici napravili dogovor s Titom da pravog Dražu prebace u Francusku.

Jedna od najuverljivijih ako ne i najverodostojnija teorija groba Draže Mihailovića lansirana je pre 3-4 godine i tiče se upravo Zlatibora. Naime, iz masovne grobnice na Zlatiboru iskopane su naočari iste kao one što je nosio Draža Mihailović.

Mihailović je u Drugi svetski rat ušao kao pukovnik, a izbeglička vlada mu je dodelila čin generala, kao i mesto ministra vojnog. Učestvovao je u oslobodilačkim ratovima 1912-1918. U međuratnom periodu izvesno vreme bio je vojni ataše u Pragu i Sofiji. Sa grupom istomišljenika odlučio se, posle kapitulacije 1941. na otpor okupatoru, što je započeo polovinom maja 1941.

Brutalne odmazde koje je sprovodio okupator vremenom su ga primorale na taktičniji pristup, što će imati za posledicu da su se Britanci i Amerikanci vremenom (tokom 1943-1944.) odlučili da podrže Partizanski pokret (Narodnooslobodilačka vojska) koji je predvodio Josip Broz Tito. Ulazak Sovjetskih jedinica u Srbiju u jesen 1944. označio je i konačni slom Mihailovićevog pokreta.

OZNA (Odeljenje zaštite naroda – politička policija) ga je uhapsila 12. marta 1946. Osuđen je s obrazloženjem da je bio saradnik okupatora i ratni zločinac. Predsednik SAD Hari Truman odlikovao ga je Legijom časti, posthumno 1948. godine. Skupština Državne zajednice Srbije i Crne Gore usvojila je Zakon o izjednačavanju četničkog i partizanskog pokreta 2004. godine. Dve godine kasnije, usvojen je Zakon o rehabilitaciji. Sud u Beogradu rehabilitovao je Dragoljuba Mihailovića 2015. godine.

Sud je utvrdio da je suđenje Mihailoviću 1946. godine bilo “političko i ideološko” i da su načinjene ozbiljne pravne greške. U odluci donetoj skoro 60 godina kasnije, navodi se i da suđenje nije bilo pravično, jer optuženi nije imao adekvatan kontakt sa advokatima odbrane niti pravo na žalbu.