"Nosila sam vojnu opremu i mitraljeze, baš kao i muškarci..."

Ovo je priča o Staši Siton, devojci koja se vratila u Jugoslaviju da se bori protiv Nemaca.

Nakon što su se Nemci konsolidovali na severozapadu Jugoslavije, rekla sam roditeljima da želim postati borac za slobodu.

Napustila sam Njujork i otišla za London, pogođena vestima o onome što se događa. Roditeljima sam rekla da se vraćam u Jugoslaviju da postanem borac za slobodu. Otac se brinuo da to nije bezbedno, ali rekla sam: "Koga je briga, idem ionako." Nisam bila spremna za borbu, pa sam mislila da bih mogla da budem medicinska sestra na prvoj liniji, jer sam pohađala školu sestara dok sam bila u Njujorku.

Otišala sam iz Londona u Bari, Italija, gde je bila prihvatna stanica za dobrovoljce u jugoslovenskom otporu. Tamo su me ispitivali pripadnici pokreta otpora, dok su tražili da uklone potencijalne špijune koji bi mogli oduzeti autoritet Titovoj narodnooslobodilačkoj armiji. Dva neprijateljska i gadna oficira probudila su me u 14 sati i pitala zašto bih došla ovde iz Sjedinjenih Država, gde mi je bilo prijatno. Rekla sam im da se želim boriti, da vidim šta mogu učiniti za svoju zemlju, ali oni su mi neprestano postavljali pitanja da me zbune. "Zašto biste želeli da nam pomognete?" Ispričala sam priču: hteo sam da pomognem kao medicinska sestra; Došla sam sa prijateljskim namerama. Na kraju sam ih uverila.

Nedelju dana kasnije dobila sam naređenje da putujem iz Barija u štab Slovenske vojske u Splitu, Hrvatska. Oduševila sam se izgledom da ću ponovo hodati po jugoslovenskom tlu. Na pomolu se okupila grupa Slovenaca, sedam muškaraca i dve žene u britanskim borbenim uniformama, a mi smo se vozili taksijem do grada Biograda na Moru, u severnoj Dalmaciji. Izgledalo je kao Monetova slika, ulice napuštene, ali obložene bodljikavom žicom. Ribarska sela uz Jadran su nestala.

Jednom kada smo bili u pošti, naša mala grupa - "Banda od 10", kako smo je sami nazvali - šetala je selima od sumraka do zore u grupama od dve i tri osobe, spavajući gde god da nađemo prostora. Gledali bismo kako britanski i američki avioni lete iz Severne Italije u Nemačku, brojeći ih ujutro i dok su se vraćali.

Jednom ili dvaput nedeljno sudarali bi se u predgrađu u blizini Biograda na Moru. Meštani su u početku oklevali, ali sam ih ubedila da pomognemo tim ljudima. "Kog vraga, momci", rekoh. "Idemo!"

Pomogla sam jednom pilotu kroz razbijen prozor; Držala sam ga, lice prekriveno krvlju, ali nisam bila baš jaka i srušio mi se u krilu. Spustila sam ga na stenu i on je iskrvario. Nakon još jednog obaranja, jedan američki vojnik - sećam se da je bio kapetan - toliko je bio srećan da mi je poklonio svoj revolver! "Ne brinite", rekao je. "Ja ću dobiti još jedan."

U januaru 1945. godine naš vođa je rekao da bismo se mogli pridružiti Drugom bataljonu Pete prekookeanske brigade, britanskoj i jugoslovensko organizovanoj jedinici koja je obuhvatala slovenačke vojnike koji su prethodno bili prisiljeni da se bore za Nemce na Zapadnom frontu. Britanci su imali sve, tako da sam nosila borbenu haljinu.

Bila sam jedina žena u patroli, pa sam bila kraljica. Nosila sam vojnu opremu i mitraljeze, baš kao i muškarci, i čizme koje su za mene bile prevelike, usled čega su mi noge otekla. Svi ljudi su bili moji ljudi; štitili su me i bili tako ljubazni. Znali su da sam prestravljena. I znala sam da su i oni. Artiljerija je bila na periferiji Biograda na Moru, a kad smo bili na ulicama, mogli smo čuti pucanje. Ali nismo razgovarali o tome. Umesto toga, izmišljali bismo slovenske melodije o tome kako je divno jesti krompir, kako bi nas sunčevi zraci ponovo zagrlili i kiša bi padala i dala nam nešto za piće. Smejali bismo se ovim pesmama i tako smo preživeli. Muškarci bi se ponekad iskradali usred noći kako bi pronašli ugodan krevet u selu u kojem bi prespavali. Jednom, ujutro se vratio vojnik i dao mi jaje. Rekla sam: "Bolje da jedeš, trebaš biti veliki i jak." A on je rekao: "Ne, dobio sam to za tebe."

U martu me je vođa odveo u stranu za ćaskanje, njegov glas je bio ozbiljan i tih i rekao mi je da je naša brigada sada spremna da krene prema Sloveniji, da pomeri povučene Nemce. "Staša, idemo na sever da se borimo", rekao je. "Biće to okrutno, i nećemo biti u mogućnosti da vas zaštitimo od Nemaca." Grafički mi je detaljno rekao šta će bitka podrazumevati i rekao je da nemam šanse da preživim. Prihvatila sam ovo, jer sam bila prestravljena do smrti. Nisam ni znala pucati, a jedini put kad sam se borila bilo je pesnica! Dvoje ljudi koji su mi bili najbliži otišlisu na sever da se bore. Jedan od njih bio je pesnik, najslađi u krevetu, i zaljubio se u mene. Iznenadilo me je to! I ja sam ga nekako volela, ali bojala sam se bilo šta reći. Pre nego što je otišao rekao je da ćemo jednog dana biti zajedno.

Brigada se nikada nije vratila. Otišli su sve do Slovenije, i to je bio kraj mojih prijateljstava sa tim ljudima. Imali smo vezu koja je bila toliko duboka da će biti sa mnom zauvek. Kasnije sam od prijatelja saznala da su nakon progona Nemaca iz Slovenije neki pripadnici Pete prekomorske brigade, po naređenju jugoslovenskih vlasti i Slovenske komunističke partije, streljani. Preživela sam milošću Božjom. Razmišljajući o tim hrabrim i dragim muškarcima, i dalje žalim."