Hiljade demonstranata na ulicama Beograda tog 27. marta 1941. godine uzvikivalo je "Bolje rat nego pakt" i "Bolje grob nego rob". Jugoslavija je tako zauvek napustila politiku približavanja Hitleru i odabrala mnogo teži, ali u očima građana ispravniji put - onaj koji je neizbežno vodio u rat koji je već plamteo širom Evrope. Ono što mnogo ljudi ni danas ne zna je to da je bes koji je tog dana izbio na ulicama prestonice bio "podpomognut" britanskom propagandom.

Pre 27. marta, pritisak na jugoslovenskog kneza namesnika Pavla Karađorđevića da se pridruži jednoj od strana bio je ogroman. Kada je pokušao da Jugoslaviju približi Nemačkoj i njenim saveznicima veliki broj Beograđana je izašao na ulice da se pobuni protiv odluke.

Vojni puč 27. marta 1941. je izvela zaverenička grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem.

Čim se saznalo za puč, ulice su ispunjene masom sveta. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Najčešće se moglo čuti: “Živeo Kralj Petar II” i “Dole vlada”.

– Beograd je izgledao kao jedna košnica pčela – zapisali su strani izveštači koji su se tok dana u velikom broju mogli videti u prestonici.

Valja pomenuti još i ovo – iako se tog dana na ulicama našlo nekoliko stotina hiljada besnih demonstranata, protesti su prošli bez incidenata. Nije bilo žrtava, a slomljen je samo jedan izlog – nemačke turističke agencije.

Gde su u svemu tome bili Britanci?

O tome da li je puč zaista sponatano otpočeo i koja je uloga Britanaca u događanjima 27. marta i danas se raspravlja. Većina istoričara se slaže da je uticaj svakako postojao.

Nakon pada Francuske, Britanija je vodila žestoku anti-nemačku agitaciju u preostalim neokupiranim zemljama Evrope. U Jugoslaviji, veliki deo političke elite je bio pro-Britanski orjentisan, zbog savezništva u I svetkom ratu i Britanija je i te kako znala da to iskoristi.

Preko, u Jugoslaviji veoma slušanog, Radija slobodnih nacija 26. marta, u sam osvit puča, emitovan je zapaljiv govor Leopolda Emerija, ministra za Indiju, koji je narodima Jugoslavije poručio da jugoslovenska vlada ne može polagati pravo na to da jednim svojim potpisom “otpiše čast i nezavisnost 16 miliona Jugoslovena“.

U izazivanju puča, Britanci su računali i sa tradicionalnim temperamentom Srba. Ostalo je zapisano da je britanskoj Službi za specijalne operacije — SOE o potpomaganju puča u Beogradu pomogla i predstava koju je u svojoj istoriji o Srbima, prvoj na engleskom jeziku, ostavio Herold Tempreli.

– Srbi su u stanju da svom vladaru oproste mnoge nedostatke, ali ne i nedostatak patriotizma. Vladar koga Srbi optuže za nepatriotizam, pre ili kasnije, biva nateran na abdikaciju ili ubijen – zapisao je Tempreli.

Nakon toga, Britanci su znali da je to “karta” na koju je potrebno igrati jer je kneza Pavla, koji je pristao na sporazum sa nacistima, za “nepatriotizam” najlakše optužiti.

Zbog jakih veza između Anglikanske i Srpske pravoslavne crkve, britanska vlada je mogla uticati i na zvaničan stav Srpske pravoslavne crkve i patrijarha Gavrila da istupi i podrži pučiste što se 27. marta i dogodilo.

Dan kada je "Srbija izabrala rat i pronašla svoju dušu"?

Nigde u svetu nije zabeležen ovakav protest protiv fažizma, a vesti o njemu ubrzo su se proširile i gotovo sve nacije ostavile u neverici. Okretanje Jugoslavije saveznicama značilo je otvaranje novog fronta na kome će Hitler barem privremeno “trošiti snagu”. Napad koji je usledio na Jugoslaviju već u aprilu po oceni istoričara odložio je rat sa SSSR-om.

Ostalo je zabeleženo da se tog 27. marta u Britanskom poslanstvu u Beogradu točio šampanjac i slavilo. Demonstracije su ovekovečili beogradski snimatelji Andra Glišić i Zarije Đokić, a jedna kopija je odmah poslata u London.

Na vest o uspešno izvedenom puču britanski premijer Vinston Čerčil je izjavio: “Rano jutros jugoslovenska nacija pronašla je svoju dušu”.