Za vreme rata je bio četnik, zatim je osnovao Zvezdu, a trenirao je i Juventus i Barselonu (FOTO)

Srpski fudbal je kroz istoriju iznedrio brojne velikane, kako igračke tako i trenerske, ali nema mnogo njih poput Ljubiše Broćića. Legendarni trener i jedan od osnivača Crvene zvezde je imao život po kom  bi morao jednog dana da se snimi film, jer je njegova priča nesvakidašnja u svakom smislu te reči. Bio je nepoželjan posle Drugog svetskog rata, tadašnja vlast je na sve načine da izbriše iz istorije ime velikana, ali njegovo fudbalsko delo i veličina uspeli su da otrgnu od zaborava sve ono što je ovaj Srbin napravio u svojoj prebogatoj karijeri.

Broćić je rođen u Guči 1911. godine gde se od malih nogu posvetio fudbalu. Već sa 18 godina odlazi u Beograd gde potpisuje ugovor sa SK Jugoslavijom, klubom koji se smatra pretečom moderne Crvene zvezde. Za SK Jugoslaviju odigrao je preko 200 utakmica zahvaljujući kojim je dobio poziv u državni tim.

Posebno je buran život imao tokom okupacije Kraljevine Jugoslavije. Trenirao je mlade naraštaje, ali je istovremeno i bio član ilegalnog pokreta generala Draže Mihailovića u Beogradu. Pripadao je Štabu 501 u kojem su bili i njegov prijatelj Rajko Mitić od kojeg je bio stariji 11 godina, te budući košarkaški velikani Aleksandar Nikolić i Borislav Stanković. Svi oni bili su pod komandom majora Jugoslovenske vojske u otadžbini, Žarka Todorovića Valtera, koji je imao najobimniji dosije kod Vermahta.

Karijeru fudbalera okončao je malo pre početka Drugog svetskog rata posle kog se otisnuo u trenerske vode. Komunistička Jugoslavija ga tada ''po zadatku'' šalje u Albaniju, kao studenta Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje, kako bi predvodio državni tim te zemlje na predstojećoj Balkanijadi. Ispostavilo se to kao pravi potez za njega. Albanci predvođeni Broćićem osvajaju to takmičenje u konkurenciji Jugoslavije, Rumunije i Bugarske.

- Bez pogovora sam prihvatio društveni zadatak. Tri meseca sam radio na pripremanju albanske reprezentacije. Oni su bili vrlo nazadni u fudbalskom smislu, ali su imali nekoliko veoma dobrih igrača, na čelu sa vođom napada Borićijem. Oni su tada igrali još onaj sistem iz 1924. godine - sa dva beka pozadi, ostalo kud koji. Onda sam ja sve to ispremeštao, od Borićija, koji je bio centarfor sidraš, stvorio sam savršenog organizatora igre - ispričao je svojevremeno Broćić.

Bio je preteča defanzivnog i tvrdog fudbala sa malim brojem golova i mnogo faulova. Nije to bil previše atraktivna igra za to vreme, ali svakako fudbal koji je davao rezultate što je na kraju i najbitnije.

Zahvaljujući uspehu sa Albanijom Broćić je polako počeo da gradi svoje trenersko ime u svetu. Usledio je povratak u Jugoslaviju gde se prihvatio novih trenerskih izazova. Najpre je seo na klupu beogradskog Metalca (predratni BSK, kasnije OFK Beograd), onda je usledilo ono pravo! Dolazi 1951. godine u Zvezdu i sa trenerom Žarkom Mihajlovićem i kapitenom Rajkom Mitićem učestvuje u osvajanju prve titule u istoriji kluba (pre nego što je administrativnim putem priznata ona iz 1946). Zanimljivo je da nije bio na osnivačkoj skupštini kluba 4. marta 1945. godine, ali je od prvog radnog dana bio aktivan u Crvenoj zvezdi i smatra se jednim od osnivača crveno-belih.

U međuvremenu je bio član stručnog štaba olimpijske reprezentacije Jugoslavije sa kojom je u Londonu 1948. godine osvojio srebro. Dve godine posle toga pomagao je selektoru Miloradu Arsenijeviću u odabiru igrača za Svetsko prvenstvo u Brazilu i tada počinju Broćkovi problemi.

Reprezentacija je stigla u Brazil tri nedelje pred početak Svetskog prvenstva kako bi se što bolje aklimatizovala na južnoameričke uslove, međutim to se ispostavilo kao pogrešan potez. Reprezentativci su se ''upoznali'' sa čarima domaćih devojaka, pa karantin od tri dana pred početak turnira nije imao previše efekata.

Jugoslavija je doživela debakl, a kao glavni krivac naveden je upravo Broćić kome je od tog trenutka krenuo pravi pakao u karijeri. Broćić se navodno u Brazilu sastao sa predstavnicima četničke emigracije, što nije ostalo neopaženo od strane Jugoslovenske komunističke partije koja je ovaj njegov potez okarakterisala kao ''napad na državu.'' Umesto selektorske stolice koja mu je bila obećana pred naredni Mondijal u Švajcarskoj, zabranjen mu je ulazak u zemlju. U Jugoslaviji je iz tog razloga dugo bilo zabranjeno da se ime Ljubiše Broćića spominje u medijima.

- Tada je otišlo sve dođavola. Ustvari, otišlo je još ranije, kad smo se mi sreli u Brazilu sa nekim našim emigrantima, pa posle kad se Rajko Mitić povredio izlazeći na teren, opet samo mene okriviše. Osvojiću ja posle sa Zvezdom i šampionat i Maršalov kup, ali napadi nisu prestajali - rekao je Broćić u jednom od poslednjih intervjua.

Tada Broćić počinje da traži svoje mesto pod suncem u inostranstvu i postaje prvo selektor reprezentacije Egipta sa kojom je potpuno neočekivano u Barseloni osvojio Mediteranske igre 1955. godine. Posle toga odlazi u Liban, a u Evropu vraća 1956. godine, kako bi trenirao holandski PSV.

Bilo je vreme posle toga za veliki korak napred u karijeri. Broćić se sam pismom preporučio tada prvom čoveku Juventusa Umbertu Anjeliju koji nije časio časa i odmah je na mesto trenera doveo srpskog stručnjaka. Ovaj mu je to vratio osvajanjem Skudeta već naredne sezone, i to ne bilo kog, već jubilarnog desetog u istoriji Stare dame. Tako je zahvaljujući srpskom treneru Juventus prišio prvu zvezdicu na grb.

Tih godina, u vreme dok je Broćić bio trener Juventusa, Žarko Mihajlović bio je selektor Turske, Bane Sekulić Švajcarske, a Milovan Ćirić trener Lacija - inače sve bivši treneri Crvene zvezde.

Na insistiranje tadašnjeg predsednika fudbalskog kluba Barselone, Ljubiša Broćić je 1960. godine postavljen za šefa struke katalonskog velikana. Na čelu sa njim, klub je pobedio u svim pripremnim utakmicama. Postao je prvi trener u istoriji kluba koji je ostvario trijumf na prve četiri utakmice u španskoj eliti i ostaće upamćen i po tome što je prvi uspeo da eliminiše Real iz Kupa šampiona posle pet godina dominacije u Evropi.  Posle Barselone, trenirao je i reprezentaciju Tenerifa, Kuvajta, Novog Zelanda, Libana i Bahreina, kao i klubove Saut Melburn Helas i Al Nasr. Trenersku karijeru je okončao 1985. godine u Al Hilalu iz Saudijske Arabije, a zatim je do smrti živeo u Australiji u kojoj se za stalno nastanio početkom šezdesetih godina prošlog veka.