Epska pobeda našeg tima je napravila nezapamćeni haos u SSSR i dovela do gašenja velikog kluba (VIDEO)

Nije tajna da se za fudbal kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu, ali bilo je kroz istoriju utakmica koje su bile najvažnija stvar za države koje su se susretale na terenu. Primera je mnogo, ali mi ćemo se ovog puta osvrnuti na najvažniju utakmicu Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, duel protiv Sovjetskog Saveza na Olimpijskim igrama 1952. godine. Utakmica je imala ogromnu političku pozadinu zbog rezolucije Informbiroa 1948. godine kojom je predsednik SSSR Josif Vizarionovič Staljin politički osudio Josipa Broza Tita.

Poprište događaja su druge posleratne Olimpijske igre održane u Helsinkiju, a prve na kojima su nastupili sportisti iz Sovjetskog saveza, koji nisu bili četiri godine ranije u Londonu zbog politike. Evropa se te 1952. godine tek navikavala na vreme posle Drugog svetskog rata. Hladni rat se razbuktavao, mada je tada još glavna stvar bio unutarkomunistički sukob bratskih zemalja - Jugoslavije i SSSR-a - koji će poljuljati stvaranu političku blokovski geometriju koja je tad već iscrtana širom Evrope. Utakmica između Jugoslavije i SSSR-a u Finskoj jedan je od mitskih simbola tog vremena i političkog sukoba između Staljina i Tita.

Rezolucije IB-a bila je povod napetostima i ideološkim histerijama od Trsta do Vladivostoka, a Jugoslavija je živela u psihozi mogućeg ratnog sukoba sa zemljama Sovjetskog bloka. Deo Istre još uvek podeljen na Zonu A i B. Na granicama s istočnim zemljama gotovo svakodnevni incidenti, i gine se, a Titov režim se polako, pragmatično i racionalno, okreće dotle zvanično ideološkim neprijateljima, SAD-u. U Moskvi Tita zovu “sluga imperijalizma”, “Juda komunizma”, a u Beogradu Milovan Đilas tvrdi da Staljin nema veze s marksizmom i da je bliži Hitleru. Tito potpisuje Sporazum o vojnoj i privrednoj saradnji sa SAD-om, koji pomaže u žitu (žetva podbacila), a daje i kredit veći od 50 miliona dolara u sirovinama. U SSSR-u jačaju Staljinove represije, mada se stalno spekuliše o njegovom zdravstvenom stanju.

Antititoisička histerija u komunističkim zemljama i stalna suđenja domaćim “titoističkim revizionistima”, a u Jugoslaviji još uvek traje lov na “ibeovske” izdajnike koji se šalju u izolaciju Golog otoka. Vinston Čerčill se ponovo trijumfalno vraća u premijersku fotelju koju je izgubio 1946. godine, a krajem 1952. dolazi i do promene u Beloj kući - Harija Trumana zamenjuje ratni heroj i bivši komandant savezničkih snaga u Evropi Dvajt Ajzenhauver. U Evropi je kao dašak novih vremena osnovana Zajednica za ugalj i čelik iz koje će kasnije nastati Evropska unija. 

U takvoj atmosferi na drugim posleratnom Olimpijskim igrama u Finskoj su se okupili sportisti iz 69 zemalja. Igre će ostati upamćene po jednoj od najvećih i najpolitizovanijih fudbalskih utakmica. U istoriju je ušla pod nazivom “Drama u Tampereu” - utakmica osmine finala olimpijskog turnira Jugoslavija - SSSR ili kako je još mnogi vole nazivati - fudbalski duel Tito - Staljin”. Bilo je to više od igre, kao i mnogo puta dotada. Fudbal nije najvažnija sporedna stvar, nego je u tom trenutku najvažnija stvar - pitanje herojstva i sramote. On je igrače trebao vinuti u zvezde, ali mesta je bilo samo za jedne. Ovog puta za igrače u plavim dresovima Jugoslavije bio je to olakšavajući trijumf, a za druge, one u crvenim majicama s velikim belim ćiriličnim natpisom “CCCP” krah i strah za vlastitu sudbinu.

Osvanula je lepa nedelja 20. jul. Gradski stadion Ratina u Tampereu počeo se puniti rano, i to do vrha - 17.392 gledalaca. Finski kibici došli su da vide ko je bolji - Tito ili Staljin. I na utakmici se tako navijalo, Tito ili, doduše u manjem broju - Staljin, što ne čudi jer se SSSR pokušao invaziju na Finsku desetak godina ranije.

U svlačionici nervoza sa obe strane. Malo se govori o taktici, više o političkom značaju i nadanjima u domovinama. SSSR i Jugoslavija su u tom trenutku na ivici rata. U takvoj situaciji poraz u fudbalu - nije bila opcija koja se razmatrala. Sovjetski komesar drži predavanje o očekivanjima “druga Staljina” i čitavog sovjetskog naroda. U svlačionici je ambasador u Finskoj, čelnici Komsomola Mihajlov i Šelepin i još neki mrki drugovi u kožnim kaputima, u jugoslavenskom taboru, takođe, ambasador i još neki drugovi ozbiljnih lica.

Čitaju se, stotine telegrama radnih ljudi (prema nekim izvorima stiglo ih je oko tri hiljade), kolektiva i vojnika s karaula na bugarskoj ili mađarskoj granici, u kojima im se želi sreća u utakmici, a pred sam izlazak, igračima ionako bledim i preplašenim, član delegacija donosi i Titov pozdravni telegram.

- Nama su se noge odsekle. Sad ti igraj kad ti Tito šalje telegram - prisećao se sa smeškom tog dana veliki Vladimir Beara, golman te sjajne generacije.

Igrači i jedne i druge ekipe, kako su im rekli, nisu samo fudbaleri, oni su “predstavnici svojih zemalja, naroda, vlada i partije”. Pobeda ili smrt! Ogroman ideološki teret bačen je na pleća igrača. Veliki ruski igrač Leonid Ivanov se seća kako mu je jedan igrač potišteno rekao

- Leonide, mi smo danas gladijatori. Igra se do smrti!

Jedan od najvećih fudbalera tog vremena Zlatko Čajkovski, obratio se saigračima:

- Danas za ljude kod kuće postajemo ili heroji ili kukavice!

Sudija je Englez Arthur Elis koji će posle “drame u Tampereu” suditi i “bitku u Bernu” - finale svetskog prvenstva 1954. godine Nemačka - Mađarska.

Na teren u plavim dresovima istrčavaju: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec. U crvenim dresovima igrali su: Ivanov, Križevki, Bašaškin, Nirkov, Petrov, Netto, Trofimov, Nikolajev, Bobrov, Marjutin, Beskov.

Na terenu u prvom poluvremenu postoji samo jedna ekipa - ona u plavim dresovima. Igraju kao na krilima Pegaza. RuSovjeta sa nema nigde. Na poluvremenu 3:0 za Plave - Mitić (29) Ognjanov (33) i Zebec u 44. minutu. Sovjetski igrači će kasnije pričati kako su im na ulasku u svlačionicu drugovi iz rukovodstva dobacivali - fašisti!

Jedan od legendarnih ruskih fudbalera, ali i hokejaša, Vsevolod Bobrov, kasnije se, kada su tamni oblaci staljinizma već nestali, prisetiti:

- U svlačionici muk. Ivanov plače. Svi smo potišteni. Tešim Leonida. Nemoj brinuti, trgnućemo se. On mi kaže: " Nećemo". I sam ne verujem u to što govorim. Osim novog motivišućeg političkog govora, jedino što je rečeno o utakmici, je da se po svaku cenu mora zaustaviti Vukas.

U susednoj svlačionici euforija. Svi pričaju u glas. Bodre jedni druge i smeju se. Čim je počelo drugo poluvreme, igrači u jugoslovenskom timu ponovo lete i Bobek već u 46. donosi neviđenih 4:0. Mirisalo je na pravu katastrofu Rusa. U 59. minutu je već 5:1. Na brdovitom Balkanu, gde su svi oko retkih radioprijamnika u transu. Sluša se pomno i u Maršalatu.

U SSSR-u nema nikakvog prenosa. Ali onda dolazi do najcrnjih 15 minuta neke jedne ekipe u nekoj utakmici. Do 75. minute Jugoslavija je rasturala i vodila 5:1. Plavi su imali još šansi, ali onda se nerazumno povlače u odbranu, čuvaju panično rezultat kojeg se i sami boje, priznaće jednom Bobek.

- Odjednom smo osetili nerazumni strah od takvog vođstva. Da je bilo manje, bilo bi nam lakše i sačuvali bismo ga, ovako se uvukao nemir - prisetiće se i Beara.

Od 75. do 90. minuta Beara je primio četiri gola - 5:5. Igor Neto će reći:

- Plašili smo se rezultata i šta će biti sa nama. I zaigrali smo kao ludi. Iznad svojih mogućnosti!

U produžetku igrači oba tima izgledaju iscrpljeno i grogirano.

- Samo smo čekali kraj. Strah nas je bilo da ne izgubimo. Bili smo potpuno prazni. Nisam mogao ni disati a kamoli trčati. Psihički potpuno prazan - rekao je kasnije legendarni Bobek.

Prema tadašnjim pravilima, posle produžetka nije bilo jedanaesteraca i igrala se nova utakmica. Za dva dana, u utorak 22. jula, na istom stadionu, s istim sudijom, pred istim brojem razdraganih i znatiželjnih gledalaca, od kojih najveći broj navija za “Tita”. Ta utakmica nije više toliko epska, ali Rusi su u formi, a dodatni adrenalin im je i ljutito pismo Staljina koje je pročitano pre utakmice.

- Od Jugoslovena se ne sme izgubiti! - glasila je kratka i jasna poruka mrzovoljnog brkatog diktatora.

Tito je posle povratka igrače primio u Belom dvoru, čestitao svima te, kaže legenda, dao svakom igraču nagradu od 100 američkih dolara.

Prema pisanju tadašnjih novina, čak trojica ljudi tokom utakmice doživela su infarkte sa smrtnim ishodom. Kakav je to susret titana bio i koliku su važnost pridavali govori i podatak da su rezultat druge utakmice ruski ljubitelji fudbala saznali tek nekoliko godina nakon Staljinove smrti, u jeku Hruščovljeve destaljinizacije! Porazi su bili zabranjeni. O samoj utakmici prvi put je ruskoj javnosti pričao Bobrov u jednom intervjuu 11 godina posle utakmice! O prvoj utakmici pisale su samo jedne moskovske novine, Večernja Moskva, i to dajući samo imena sovjetskih igrača i njihove strelce.

Utakmica se pretvorila u tragediju u “poraženom” SSSR-u. Kad su se igrači vratili u Moskvu, očekivali su hapšenja, kaže Jurij Nirkov, ali na stanici ih niko nije dočekao.

- Sedeli smo u i čekali, a da nismo progovorili ni reč, a onda polako, jedan po jedan smo se iskradali po praznom peronu i odlazili kući.

Gnev Staljina sručio se na igrače i vođstvo Sovjetske reprezentacije koja se "drznula" da izgubi protiv “Titove klike”. Zlokobni Lavrentij Berija šef NKVD-a trlja ruke i smišlja osvetu za nepouzdane fudbalere, pogotovo one iz ekipe šestostrukog prvaka CDKA (vojnog kluba Crvene armije) na čijim se igračima gradila reprezentacija, velikog Berijina konkurenta. On je za moskovski Dinamo. A osuda je bila teška.

U Kremlju se, prema urbanoj legendi, vodi ovakav razgovor. Staljin: - Lavrentije Pavloviču, šta ćemo sa onima koji su okaljali vojničku čast i izdali? Berija: Josife Visarionoviču, kako šta!? Pa rasformirati! Reprezentacija SSSR-a je raspuštena i za kaznu neće igrati kvalifikacije za Svetsko prvenstvo 1954. godine. Ruski fudbalski istoričari i danas žale:

- Imali smo izuzetnu generaciju!

Sa fudbalske karte SSSR-a nestaće klub čiji su igrači okaljali čast - CDKA. Izbačen je iz lige i rasformiran. Svima je oduzeta prestižna titula "majstor sporta" koja je davala mnoge privilegije i pogodnosti. Igrači će biti razbacani po drugim klubovima, treneri pod ukorom u nižerazredne klubove. Selektor Boris Arkadjev je ražalovan po činu (igrači CDKA su bili zaposlenici vojske i dobijali su za sportske uspehe činove) i lišen svih sportskih titula. Vsevolod Bobrov je rekao: - Bili smo taoci situacije i jednog napetog vremena.

Tek nakon dve godine, kad Staljina i Berije više ne bude među živima, klub će se obnoviti pod imenom koje i danas nosi CSKA. u Jugoslaviji igrači su slavljeni poput kraljeva, a Tito će nekima od njih poput Vukasa, Beare i Zebeca odobriti igranje u inostranstvu,što je za to vreme bio presedan.