Znaš, bio bi ponosan na mene!

Pre tačno tri godine, na današnji dan preminuo je kapetan Fiorentine David Astori u 31. godini života u hotelu u Udinama.

Italijanski reprezentativac preminuo je od posledica tahikardije, odnosno ubrzanog rada srca, a pronašli su ga njegovi saigrači nakon što su provalili u hotelsku sobu posle neuspelih pokušaja da ga probude telefonskim pozivom.

Astori je svoju ekipu trebalo da predvodi na utakmici protiv Udinezea, ali njegovo srce prestalo je da kuca. Kao uzrok tragedije je navedena aritmička kardiomiopatija, a istraga je trajala mesecima. Lekari su fudbaleru na pregledima u Kaljariju i Fiorentini utvrdili probleme sa aritmijama, ali ga na dodatne preglede nisu slali nego su ga pustili da igra. 

Tragična smrt italijanskog igrača potresla je ceo svet, a oni sa kojima je bio blizak ga se sećaju i danas.

Napadač Specije Rikardo Saponara, nekadašnji Astorijev saigrač, napisao je emotivno pismo u kojem se priseća trenutka kada su komentarisali muzički film.

"Riki, jesi li video? La La Land je osvojio Oskara. Ko zna da li je zasluženo? Ne znam, Asto, ali čim počne da se prikazuje u Italiji, moramo ga pogledati. Ocenićemo ga bez milosti, kao i uvek. U redu, Riki, da vidimo da li je taj Oskar zaista zaslužen."

"Kad pomislim na život koji iznenada stane, koji te ostavi bez daha i slomi bez dopuštenja, setim se tog trenutka. David je bio dizajner interijera, poznavatelj filmova, kuvar, zaljubljenik u TV serije, svestran čovek. Ne postoji nešto što nije znao. Zaluđen fudbalom, moj omiljeni tip. Kao što je uvek govorio, osećao se kao dizajner koji je u slobodno vreme postao fudbaler."

"Kad pomislim na život koji te ostavi bez mogućnosti da nadoknadiš propušteno vreme, pomislim na La La Land. Film koji sam trebao da gledam sa Astom, film koji sam gledao sam. Osećaj bespomoćnosti, uskraćenosti. Kroz godine sam ga pogledao mnogo puta i on za mene ima posebno značenje. Zbog devojke sa kojom sam tad bio u vezi i zbog samog filma. Zbog prijatelja kom sam obećao procenu. Da, Asto, mogu ti reći da zaista zaslužuje Oskara.

"Prošle su tri godine i nedostaje mi tvoje rame. Sedeli smo jedan pored drugog u sobi i znaš da sam se na tebe često naslanjao na način na koji se nasloniš na starijeg brata. Pokazao si mi da si jedinstvena osoba, drugačiji vođa."

"Znaš, bio bi ponosan na mene zbog onog što sam uradio pre nekoliko dana. Agudelo, moj saigrač koji je prie nekoliko dana stigao iz Južne Amerike, posvađao se sa trenerom tokom treninga. Uvredio se. Izbačen je, ali ga je trener pozvao nazad. Nije želeo da se vrati. Rekao sam mu da to ne radi, nego da se vrati na teren. Na tvoj način, da se ne diže buka."

"Bio je ljut i u svlačionici pa sam ga pozvao na stranu: 'Slušaj me', rekao sam mu. 'Znaš li da bi trebalo da budeš srećan? Trener se naljutio, najurio te. Šta bi ti hteo? Trenera koji ti ništa ne kaže, koji se pravi da se ništa nije dogodilo i koji te u nedelju ostavi na klupi bez objašnjenja? Da nemaš šanse da shvatiš u čemu si pogrešio i mogućnost da popraviš te greške? Trebalo bi da budeš srećan, voleo bih da sam ja imao takvog trenera kad sam bio mlad.'

"Nije mi odgovorio. Na dan utakmice bio sam u svlačionici kad sam ga video kako ulazi. 'Rikardo, moram ti zahvaliti. Danas počinjem meč', rekao mi je.

"Hvala, Asto. Volim te"