Komunisti mu streljali oca, a on se iz neverovatnog razloga odlučio da zaigra za Partizan

Legendarni košaršaški radnik Borislav Bora Stanković preminuo je u petak, u 95. godini života. Čika Bora je ostavio ogroman trag u evrposkoj i svetskoj košarci. Jedan je od ljudi najzaslužnijih za razvoj ovog sporta u Jugoslaviji, ali i u svetu. Nakon uspešne igračke i trenerske karijere, Stanković je postao je generalni sekretar FIBA i na toj funkciji se zadržao 26. godina.

O životu Borislava Stankovića, novinar "Politike" Aleksandar Miletić je napisao knjigu pod imenom "Igra mog života". Između ostalog, u knjizi se govori o privatnom životu legendarnog košarkaša i košarkaškog radnika, a deo o Borinom ocu, posebno je potresan.

- Mog oca Vasilija pogubio je vatreni odred 5. januara 1945. Otišao je kako se tada govorilo na teren u šumu, kao pristalica pokreta Draže Mihailovića. Nisam ga video sve do maja, 1944. kada je posle savezničkog bombardovanja Beograda, smatrajući da je tako bezbednije tražio da mu se pridružim. Pripadali smo štabu Vojvođanske komande Jugoslovenske vojske u otadžbini i nismo mrzeli partizane, već smo ih kao i nas smatrali borcima za slobodu - objasnio je Stanković.

Borislav se prisetio i perioda kada zajedno sa porodicom bio zarobljen.

- Bili smo nedaleko od Beograda u selu Grabovac kod Obrenovca, a kasnije u Banatu u selu Dubovac. Stanovali smo kod seljaka. Oktobra 1944. otac se susreo sa sovjetskim oficirima s druge strane Dunava kod Donjeg Milanovca. Odmah posle toga je došla naredba da se ceo taj štab prebaci iz Dubovca u Srbiju pa smo došli do sela Žabara. Tu smo bili pod paskom sovjetskih vojnika, a onda su došli partizani koji su nas, tatu mene i još pet šest osoba prebacili u Petrovac na Mlavi. Tu smo bili u zatvoru desetak dana.

Borin otac je streljan nakon premeštaja u Beograd, a Stanković je pričao o emotivnim momentima i poslednjem susretu sa ocem za kog nikad nije saznao gde je sahranjen.

- Kad su ustanovili da je moj otac bio učesnik kongresa u selu Ba početkom 1944, prebačeni smo vozom za Beograd u zgradu Specijalne policije na Obilićevom vencu, gde se danas nalazi "Tanjug". Viđali smo se svakog dana, a majka je koristila svaki trenutak da nas obiđe. Posle desetak dana mene su poslali u zatvor u Đušinoj ulici (danas Rudarsko-geološki fakultet). Kad smo se rastajli zagrlili smo se jako. Taj zagrljaj je bio snažan, dug i tih. U tim momentima nisam znao šta znači. Tada sam poslednji put video oca. Nekoliko dana kasnije je streljan i bačen u običnu raku. Ni danas ne znam gde mu je grob. Nedugo zatim, došla je opšta amnestija za jedan deo pokreta Draže Mihailovića. To je važilo samo za mlade, one koji nisu bili u borbama i nisu imali „krvi na rukama“. Tako sam početkom 1945. iz Đušine otišao kući.

Tokom rata Stanković je ostao je bez 14 članova familije, a kasnije mu je kao sinu "državnog neprijatelja" oduzet pasoš. Zbog toga je napustio Crvenu zvezdu i najpre, prešao u Železničar, a zatim miseleći da će lakše doći do putne isprave i u Partizan.