Niko se nije oprostio od Antića kao legenda srpske košarke! Bili su veliki prijatelji, ispričao kakav je domaćin bio Radomir

Božidar Maljković, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, na vrlo dirljiv način se oprostio od velikog prijatelja, našeg čuvenog fudbalskog trenera, Radomira Antića, koji je preminuo u ponedeljak u 71. godini.

Pisanim putem je preneo svoja osećanja. Njegov oproštaj glasi ovako:

"Sa njegovom Verom, čuli smo se u nedelju uveče. Sutradan, u ponedeljak ružnu vest javio mi je Zoran Savić.

Sada, od mene se očekuje da četiri decenije prijateljstva smestim u par rečenica. Još uvek pod teškim utiskom, ne znam da li ću to znati, a ni da li ću moći.

Kako iz sporta i srpstva, na neko nadam se bolje mesto, ispratiti Radeta?

U 71 godinu njegovog života, smestilo se nekoliko celih biografija. A jedna trenerska biografija ravna je rudarskoj. Biti trener Reala, Barselone, Atletika, Ovijeda, Saragose, Srbije jeste više rudarskih karijera sa udarničkim predznakom. To u novinama ne piše, ali Vera, Dušan i Ana to vrlo dobro znaju.

Bez telefona znao sam gde i kada da ga nađem na Zlatiboru ili Beogradu. Bez izuzetka, u isto vreme sedeo bi u Saldubi u Puerto Banusu, ili u madridskoj ulici Serano kod broj 57.

Ne sećam se da je za ovih 40 godina druženja nekome odbio autogram ili zajedničku fotografiju.

I sam trener, svestan sam šta je sport u celini izgubio tog šugavog šestog aprila 2020.

Svestan je i svet, koliko vidim iz stranih novina.

Da li je svesna Srbija? Nisam siguran...

Srbija je izgubila jedinog čoveka koji je vodio oba najveća fudbalska kluba na svetu.

Jedini, a Srbin.

Koliko puta smo ga u našoj zemlji vrednovali po zasluzi? Koliko smo mu se puta obratili za savet?

Da li je u našem društvu imao poziciju koja mu je po radnoj knjižici, objektivno pripadala? Pa, ne baš...

Sada pomalo nekrofilski, kako to samo mi znamo, veličaće ga svi.

Njemu to sada više nije potrebno.

Nije potrebno ni njegovoj porodici, ni iskrenim prijateljima.

Mi znamo koga smo izgubili.

Njegova i Verina kuća u Madridu nije bila ambasada, ali jeste bila stožer i centar okupljanja svih naših ljudi koji su se nekim povodom zaticali u Španiji. I tako decenijama...

Moj drug je bio porodičan čovek, i pravi domaćin, čovek koga nije mrzelo da nabavi trampolinu kako bi se njegova unučad i komšijska deca na Zlatiboru igrala. Njegovo dvorište bilo je za njih luna park.

Moja mala unuka nije ga znala kao velikog trenera, ali je već sa pet godina znala Deda Radeta i tu trampolinu.

Eto od koga se moja porodica i ja opraštamo", zaključio je Božidar Maljković u svom oproštaju od velikog prijatelja.