NEMANJA KUPA POKOJNIKE OD 12. GODINE: Lopaticom sam sakupljao delove leša, a evo šta mi je nateže palo
Foto: Printscreen/Printscreen

Imao sam samo 12 godina kad je moja porodica počela da se raspada. Otac me je maltretirao, razveo se od majke, a ona se preudala i dobila decu. Ja sam ostao sam na milost i nemilost života koji je tek počeo. Kako bih krenuo nabolje i postao čovek, pobegao sam za Požarevac kod čoveka koji me zaposlio kao pogrebnog radnika - za mene jedno časno i pošteno zanimanje.

- Otkad sam znao za sebe, maštao da radim u pogrebnom preduzeću. Jedan čovek u Vlasotincu je držao pogrebno, a ja gledajući njega, bio sam znatiželjan da saznam kako taj posao funkcioniše. Muke su me naterale da se sa 12 godina osamostalim i krenem da zarađujem.

 

 

Završio sam osnovnu školu u Vlasotincu i razmišljao kako i gde da se zaposlim. Setio sam se tada jednog Milana koji me slučajno upoznao i video da sam vredan i pošten mladić. Ostavio mi je ceduljicu s brojem i rekao da se javim kad sam u problemu - priseća se Nemanja:

- Pozvao sam ga. Rekao je da odmah dođem u Požarevac. Stis'o sam zube i krenuo. Bio je jedina moja podrška i svetla tačka u tim strašnim danima mog detinjstva. Zaposlio me, na moju želju, kao pogrebnog radnika u svom preduzeću. U Požarevcu sam vanredno završio za arhitektonskog tehničara i uporedo sam radio kao pogrebni radnik.

Cekić ističe i da su mu prvi dani na radnom mestu bili najteži.

NEMANJA KUPA POKOJNIKE OD 12. GODINE: Lopaticom sam sakupljao delove leša, a evo šta mi je nateže palo

Printscreen

 

- Morao sam da naučim da emocije ostavim po strani. Znao sam da vozim kombi već sa 12 godina, a sa 17 sam dobio dozvolu i počeo da prevozim pokojnike. Smrt dece mi i dan danas najteže pada. Kao klinac sam saosećao sa svakim slučajem, sve sam vukao na srce i nije mi bilo lako. Zadatak mi je bio da pripremam opela za pokojnike, da ih kupam, a kasnije da pogrebnim kolima odem do mesta na kojem je neko preminuo ili stradao ako su u pitanju saobraćajke. Vremenom sam bio psihički jači, ali ono što mi vidimo ne daj bože da iko vidi - priča  Nemanja:

- Najgori slučaj koji mi je duboko ostao u sećanju je kad sam sa 13 godina morao da sam uđem u stan u kojem je beskućnik preminuo i leš je u toj prostoriji trulio 12 dana. Na meni puna oprema - skafander, rukavice. Telo se raspalo... Lopaticom sam morao da sakupljam delove tela. Ni dan-danas ne znam kako sam to odradio.

Pre dve godine je, kaže, došao u Beograd sa ciljem da se zaposli u nekom pogrebnom preduzeću.

- Svima je čudno i bizarno kad vide mladića da hoće da radi ovaj posao - priča kroz smeh:

- Radim i u odelu kao pravi gostodin, košulja, sako, pantalone, cipele. Sad sam došao do tog nivoa da skoro pa kao da vodim jedno pogrebno u Kaluđerici. Kažu mi da sam vredan i pošten, a ja mirno spavam i od ovog posla veoma lepo zarađujem. Ovim ću se baviti ceo život.

Podržavala ga

Upoznao devojku u pogrebnom

- U pogrebnom preduzeću u Kaluđerici sam upoznao i devojku s kojom sam bio godinu dana, a koja je vodila papirologiju. Morali smo da se rastanemo jer je otišla u Nemačku, a ja planiram da ostanem ovde. Podržavala me u svemu i to mi je mnogo značilo - priča nam Nemanja.

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI

Komentari (0)

Loading