"Ležala je dva sata na ulici i gledala reflektore kako joj idu u susret, a niko nije hteo da pomogne"

Korisnica, gore pomenute socijalne mreže, objasnila je u podugačkoj objavi šta je prethodilo trenutku kada je odlučila da upravo ona izađe iz autombila u kojem se nalazila sa svojim detetom i pomogne nesećnoj ženi u nevolji.

Detalje priče vam prenosimo u celosti.

"Danas popodne u centru Zemuna, u ulici Cara Dušana, jedna stara žena je sedela na sred trake - jedne od ukupno dve. Bio je već mrak i nije se uopšte dobro videla, videla sam samo da automobili, autobusi ispred mene nešto obilaze i prolaze. 

Shvatila sam da je živa osoba tek kad sam prišla i ja kolima i tu sam se ukopala. Žena. Starica. Romkinja. Sedi na sred puta i svi je obilaze. Mislim da su (ostali vozači)  mislili da prosi, to sam i ja pomislila u prvi mah. Ukočim u trenutku, žena iza mene naravno psuje dok pokušava da me obiđe.

Ja čekam jedno pet minuta da se traka pored rasčisti da mogu da otvorim vrata, dete mi sedi pozadi i strah me je da nas neko ne udari u zadnji deo auta. Kad sam došla do žene vidim štap pored nje i blizu nje na putu telefon i ključ od kuće. Pitam je "šta je bilo", objašnjava mi da je pala, da već dugo tako sedi jer ne može da ustane (ona tvrdi dva sata). Možda nije dva, ali dugo jeste. Od trenutka kad sam iz daljine primetila da je nešto na putu dok nisam stigla do nje prošlo je više od 30 kola i autobusa! 30!! Niko, ali niko nije stao. Nije čak ni usporio! Tek kad sam krenula da je podižem prišao je neki momak i zajedno smo je preveli preko ulice. Kuća joj je bila tu na šest metara, gledala je u nju sve vreme.

Jedva se kreće uz pomoć štapa, ne može da održi ravnotežu ni kad stoji. Na pitanje šta je radila sa druge strane ulice rekla je da je išla kod žene koja joj daje da jede. Nosila je nazad dve velike kese stvari, težih od nje same. Ostavili smo je kod njene kapije, ali kad sam se okrenula shvatim da i dalje stoji tamo. Vratim se i tek na moje pitanje ponovo kaže mi da ne može sama da uđe čak ni kroz dvorište do stana.

Utisak snažan mi je da je toliko navikla da ne očekuje pomoć da kad smo je ostavili kod kapije nije ni pomislila da nam traži da je uvedemo. Odvela sam je so stana, pojavila se tu još jedna žena iz komšiluka, otključale smo i ušla je.

30 kola i autobusa, 30 puta horora u očima dok gleda kako joj se farovi približavaju i ne zna da li će je vozač videti.

30 puta je ta žena premrla od straha! To je i jedno bar 70, i više, ljudi koji su prošli i nisu stali. SRAM VAS BILO! Neće nas ubiti korona, ubiće nas samoživost.", zaključila je uzmemirena građanka koja nije previše razmišljala kada je iz svog auta izašla i pružila ruku potpunom neznacu.

Uvek je lakše, voditi se izgovorima, svaljivanjem krivice na nekog drugog, ljude, vlast, trenutno vreme u kojem živimo, okretanje glave u stranu, jer "zašto bi se mene ticalo to što nekome koga ja ne pozanjem treba pomoć?".

Međutim kada malo bolje razmislimo - ko čini ovo vreme, i koliko je još potrebno da ga prođe dok odsustvo empatije ne postane rak rana našeg društva koju ćemo teško zalečiti?