"Najteže mi je kada moram pacijentu da kažem da ima kovid-19"

Privatna arhiva

Od početka epidemije pregleda pod punom opremom, Foto: Privatna arhiva

Na početku epidemije vojna ambulanta garnizona Bačka Topola, gde je Milica dobila prvi posao, prebačena je u kovid sistem. Milica je tako od marta u stalnom kontaktu s pacijentima koji sumnjaju da su zaraženi koronavirusom, ali s onima sa lakšom kliničkom slikom koje leči i o čijem se zdravlju brine 24 sata.

Kada je završavala studije medicine i počinjala da radi u Bačkoj Topoli, nije ni sanjala da će se posle samo godinu dana staža sresti sa strašnom zarazom i da će baš tu provesti najteže trenutke u tek započetoj karijeri. Kako kaže, najteže joj pada kada u očima pacijenta vidi strah, a mora da mu saopšti lošu vest.

Privatna arhiva

Poručnik Milica Stojković na radnom mestu, Foto: Privatna arhiva

- Ljudi dolaze sa teškim mislima, svi znaju da je ishod bolesti nepredvidiv, a kada u njihovim očima vidim strah, još je teže da im kažem da je pred njima borba s opakim virusom. U takvim situacijama trudim se koliko mogu da ih ohrabrim i da im, pored medicinske, pružim i psihološku podršku, da u njima probudim želju da se bore za sebe i da im budem oslonac - kaže 29-godišnja Milica.

Osim vojnika, među njenim pacijentima su i hronični bolesnici, kao i vojni penzioneri, a rad s njima posebno joj teško pada jer svima je jasno da koronavirus najteže pogađa upravo njih. Zbog brige za sve te pacijente kaže da je s epidemijom u martu počeo njen najduži radni dan, koji će se završiti tek onda kada bude sigurna da je opasnost od virusa prošla.

- Za vreme vanrednog stanja provela sam u kontinuitetu 20 dana u kasarni da bih svima u svakom trenutku mogla da pomognem. Moj zadatak je da ih sačuvam, pa zato ni sada, kada mogu da izlazim iz kasarne i da se posvetim drugim aktivnostima, kraj smene nije i kraj mog posla. Zovem ih, čekam njihove pozive, proveravam kako su jer ne mogu da budem mirna dok nisam sigurna da je sve u redu - priča Milica Stojković.

Privatna arhiva

Na prvoj liniji odbrane od nevidljivog neprijatelja, Foto: Privatna arhiva

Kako kaže, u svakome ko kod nje dođe na pregled ne vidi samo pacijenta i kolegu, već nečijeg tatu, mamu, brata, sestru ili nečije dete.

- Dok se jedan od mojih pacijenata borio za život, mislila sam na njega neprestano, raspitivala se, zvala... ali, osim što sam strahovala za njegov život, bolela me je patnja njegove porodice, njegove dece koja danima strepe da li će im se tata vratiti kući - kaže naša sagovornica i dodaje da je upravo zato i najlepši trenutak u borbi s kovidom-19 bio kada je pacijent koji je bio u teškom stanju konačno okrenuo njen broj.

- Bio je životno ugrožen i mašine su disale umesto njega. Svi smo se bojali, strepeli i nadali se da će pobediti, ali borba je bila neizvesna. Kada je počeo samostalno da diše, pozvao me je da mi javi da mu je bolje, da je spasen. Takvi trenuci, kao taj kada sam čula njegov glas i tu vest, to je ogromna radost, nešto neprocenjivo - priseća se sagovornica „Alo!“.

Zbog posla trpi porodica

Iako merama za suzbijanje virusa pristupa s vojničkom disciplinom, kada se seti svoje porodice, u prvi plan dolaze emocije.

- Izbegavam posete porodici jer se osećam odgovornom za njihovo zdravlje. Od marta nisam onako bezbrižno zagrlila baku i to mi najviše nedostaje. Ona je tako ponosna na mene i presrećna je što sam lekar. Zato kada u njenim očima vidim ponos, znam da sam na pravom mestu - kaže naša sagovornica i dodaje da se i u teškim trenucima seti bakinih reči s početka epidemije: „Sine, sreća je što si lekar da možeš da pomogneš našem narodu.“