Suze Majke Božije dobila na dar, a njena ikona Bogorodice sa Isusom otišla u Belu kuću
privatna arhiva
Branka Grčić Aćimović, Foto: privatna arhivaIkonopisac i restaurator manastirskih i crkvenih fresaka i ikonostasa Branka Grčić Aćimović ostaće zapamćena po doprinosu sakralnoj umetnosti, kao osnivač prve ikonoslikarske kolonije u SFRJ “Sv. Prohor Pčinski”, ali i po neverovatnom podatku koji je deo njenog bogatog profesionalnog i privatnog putopisa. Naime, njeno delo, pravoslavna ikona Bogorodice sa Isusom otišla je pravo u Vašington, u Belu kuću, u ruke tadašnjeg američkog predsednika Džordž Buša Starijeg. Ikona je potom završila na čuvenom ranču na kome je tokom jednog od istorijskih samita velesila, Buš Junior ugostio Vladimira Putina.
Branka Grčić Aćimović je ikone radila pod blagoslovom blagopočivšeg patrijarha Pavla, koji ih je odnosio u svet susrećući se sa državnicima, a jedna je otišla na dar i nekadašnjem italijanskom šefu diplomatije Đani De Mikelisu. Svojim umećem u sakralnoj umetnosti ova ikonoslikarka je podsetila mnoge na srpsku kulturu i korene radeći ikone po strogo kanonskim zakonima, sa prepoznatljivim vizantijskim stilom, kakvim su oslikani naši srednjvekovni manastiri. Ikone kao takve, sa utkanom duhovnošću i tradicijom u umetnički izraz, krase odaje mnogih ličnosti, zvaničnika, članova dinastije Karađorđević...
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Pročitajte:
Zahvaljujući pozivu drugi dom naše sagovornice bile su crkve i manstiri, u kojima je radila restauracije i oslikavala zidove širom planete.
-Prvi moj susret sa freskama bio je u manastiru „Zavala“ iz 16. veka u kojem smo radili restauraciju. Moj sin Igor, tada četrnaestogodišnjak je stalno bio kraj mene, držao četkicu u rukama i tako zavoleo slikarstvo. Kada sam krenula u manastir „Morača“ da radim restauraciju, povela sam i ćerku Maju, pa bivšeg muža Nebojšu. Živeli smo u jednoj krčmi pored Morače, gde smo se kupali u lavorima. Na sve se čovek privikne, a u mladosti je to lako. Ćerku sam često dojila i na skeli dok sam radila. Pošto smo tu restaurirali dve crkve, sama sam radila u maloj crkvi koja je posvećena Svetom Nikoli, kako bi mi bilo lakše da silazim zbog ćerke, priseća se Branka Grčić Aćimović.
Možda je Bog crnac
Umetnost je Branku Grčić Aćimović osamdesetih odvela i na najtopliji kontinent. Tamo je provela dve godine, prvih šest meseci u Harareu, a zatim u Južnoafričkoj Republici. Kada čujete jednu njenu zanimljivu priču, zapitaćete se kog tena je Bog... Ustvari, niko ne može da tvrdi da je Gospod bele puti, jer, možda je baš crnac.
-U Gaberonu (Bocvana), toj neobičnoj državi sam imala izložbe na kojima su crnci toliko kupovali da sam mogla mesecima samo da sedim i ništa drugo da ne radim. Svojevremeno sam u Firenci videla crnu Bogorodicu, pa sam se dosetila da i takvu slikam. To ih je oduševilo i naručivali su isključivo te koje sam stvarala po uzoru na fiorentinske, priseća se Branka života na Crnom kontinentu. Da nego što je počela da oslikava crne Bogorodice, dobila je blagoslov od naših pravoslavnih sveštenika.
privatna arhiva
Crna Bogorodica, Branka Grčić Aćimović, Foto: privatna arhiva
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
privatna arhiva
Pogledaj galeriju
Trudna sam oslikala crkvu u Americi
Jedna od najneobičnijih stanica njenog stvaranja bila je u Milfordu kraj Njujorka. Bila je trudna kada je iz Amerike u Beograd stigao sveštenik da je angažuje da oslika ikonostas za Zapadnopravoslavnu crkvu. Po povraku sa tog posla donela je jedan od neobičnih predmeta kojih joj je kuća prepuna, a svedoče o bogatom životu prepunom seoba i ponovnog vraćanja u Beogard, u svoj porodični dom.
- Tu crkvu u Milfordu su vodili vodili Amerikanci, sveštenici Džerom i Džon, i ne znam zbog čega, ali bili su sigurni da posle tri godine neuspešnog podizanja bogomolje ikonostas mora da uradi trudnica da bi neimari zidanje priveli kraju, jer se stalno nešto rušilo, dešavalo nepredvidivo, čak i smrti zidara. Kada sam završila ikonostas, jeste bizarno, ali su po mom odlasku za tri meseca najzad ozidali svoj “Skadar na Bojani”. Ispraćajući me na njujorškom aerodromu Džon Kenedi poklonili su mi jednu kutijicu. Bile su u njoj suze Bogorodice iz Vašingtona. Rekli su da će me čuvati, i ja ih čuvam i danas, više od dve decenije, kaže Branka Grčić Aćimović.
Tokom gradnje hidrocentrale na Bilečkom jezeru u Hercegovini ova nesvakidašnja umetnica je radila restauraciju crkve „Dobričevo“ iz 16. veka, pa crkvu “Ružica” na Kalemegdanu u kojoj se srpska vojska pričešćivala pre odlaska u rat, a koju je inače oslikao ruski emigrant, akademski slikar Aleksandar Bicenko.
-Potom sam dve godine radila Vaznesenjsku crkvu od hiljadu i po kvadrata, pa Sabornu crkvu u Šapcu, pa u Smederevu, ikonostas srpske crkve u Bremenu, ostavila svoj trag u Sopoćenima... Na putu za Moraču sam doživela saobraćajni udes. Udario me je autobus i slomila sam nogu. Imala sam tri operacije i nakon rada u šabačkoj crkvi sam se oporavila. Verujte, nisam bila na rehabilitaciji ni jedan dan. Najbolja vežba je bila pentranje po skelama. Padala sam sa dvadeset metara visine dok sam oslikavala hram u Kondžulju. Srećom i božjom voljom sam upala u prozor u kupoli i ništa mi nije bilo. U Vaznesenjskoj crkvi mi se desilo da sam silazeći niz metalne stepenice visila na visini od tridesetak metara, I evo me sa vama u ateljeu ispred mojih ikona. Verujem da crkva čuva i da nešto postoji, a to je teško objasniti. U crkvama mi se nikada ništa loše nije moglo desiti, objašnjava Branka koja se iz starovekovnih bogomolja s radošću vraća u porodični dom, prepun neobičnih predmeta i komada nameštaja.
privatna arhiva
Branka Grčić Aćimović, Foto: privatna arhivaPreporučujemo:
povezane vesti
