Nosio puškomitraljez i bio zaljubljen u poznatu glumicu

Najsrećniji deo života, kaže Siniša Mali, ministar finansija, bio mu je period koji je proveo u rodnom Beogradu pre odlaska na školovanje u Ameriku. Srbiji su u to vreme uvedene sankcije, a o životu u stranoj zemlji, kao i o iskustvima koja je stekao i povratku u zemlju koju je tada vodio Zoran Đinđić, Mali je otvoreno govorio u intervjuu za Srpski telegraf.

Tokom razgovara iskreno je odgovorio na pitanje zbog čega se najviše kaje, ali je, pored toga, pričao i o druženju sa Vučićem, sa kolegama iz vlade, o porodici...

* Kako su muzika i sport pobedili politiku?

- Moja prva ljubav prvo je bio sport, pa muzika. Na nagovor roditelja na početku osnovne škole bavio sam se plivanjem, posle toga trenirao sam tenis u Crvenoj zvezdi, probao sam i karate, došao i do nekog pojasa. Onda sam rešio da treniram atletiku, do pred kraj fakulteta i odlaska u Ameriku na dalje školovanje ozbiljno sam se bavio gimnastikom. U Americi nije bilo mogućnosti za to, ali sam i tamo trenirao, odlazio sam u teretanu.

Vojnik sa puškomitraljezom

Ministar finansija prisetio se vojničkih dana, te otkrio da povremeno odlazi u streljanu:

- Vojsku sam služio na Topčideru, bio sam pešadija, ali sam zadužio puškomitraljez. Bio sam baš precizan u gađanju.

* Odlazite li danas u streljanu?

- Povremeno, ali sve ređe i ređe.

* Sada ste zaljubljenik u maraton?

- Pre tri godine 22. januara, sećam se da je bilo mnogo snega i tada sam prvi put krenuo sa trčanjem. Sad sam mator za neke sportove, kao što su rukomet, fudbal, mogućnost povrede je velika. Prija mi, malo istrčim, malo gledam u nebo, malo budem na svežem vazduhu. Prava antistres terapija. Krenuo sam sa trčanjem na pet, pa na 10, 12, 21 kilometar, pa do toga da istrčim čitavu stazu od 42 kilometra. Godinu i po dana trebalo mi je da se spremim za maraton u Atini. Taj prvi maraton trčao sam pet sati, boleli su me tabani, zglobovi, sve je bolelo. Ali ipak, osećaj je neverovatan. Zato sam se kao gradonačelnik Beograda trudio da tu ljubav prema sportu prenesem na mlade. Sport je i meni pomogao da sazrim kao osoba, da naučim da dobijam i da gubim, da se bavim timskim radom...

 

Prisustvovao sam porođaju

Mali sa ponosom priča da je prisustvovao rođenju svakog deteta, te da je prvi uzeo u naručje sve troje dece:

- Kupao sam ih, menjao sam pelene, sve znam, svoj deo posla sam sa zadovoljstvom radio.

* I vaša deca sad već ozbiljno treniraju?

- Klinci su imali dve i po godine kada su počeli da treniraju tekvondo i kada su prvi put stali na skije. Sada su fenomenalni skijaši. Teodor ima crni pojas, Viktor crveno-crni, Lola takođe. Sticajem okolnosti, sve troje se bave gimnastikom. Sport im pomaže da budu sigurniji u sebe, da budu samostalniji i da budu bolji ljudi. Zato uvek apelujem na roditelje da guraju klince na neki sport.

* Kada je muzika postala velika ljubav?

- Ujak je bio pravi šmeker, žene su ga obožavale. Slušajući ga kako svira, i ja sam isto poželeo. Majka mi je kupila prvu gitaru u Vasinoj ulici, upisao sam muzičku školu "Braća Stamenković", koju sam posle i završio, i tako je počelo. Sticajem okolnosti, u Petoj gimnaziji dva, tri dečaka iz razreda su takođe svirali. Naše žurke su bile najbolje. Neko je svirao, neko je pevao, neko je imao više, neko manje sreće sa devojkama. U zgradi u kojoj sam odrastao živeo je Dejan Marković, svirao je bubnjeve i nas dvojica smo se dogovorili i napravili prvi bend. Imali smo jedinstven bend sa dva pevača, svirali smo neki hardkor, pa svašta nešto. Voleo sam da igram bilijar, trenirao sam, tu su bile i svirke. To je bio period kada sam baš bio srećan. Ubrzo su došle sankcije, sve se to onda promenilo.

Šarliz je broj jedan

* Koja vam je omiljena glumica?

- Šarliz Teron. Da sam malo mlađi... Po pitanju holivudskih glumica, ona je broj jedan.

* Vučić kaže da je imao 50 odsto šansi da bude sa njemu omiljenom holivudskom glumicom. Drugih 50 odsto zavisilo je od nje. Kako vi tu stojite sa procentima?

- Moje su šanse deset puta manje. Kada bih imao priliku da budem s njom, dao bih sve od sebe da tu šansu iskoristim. Možda sam ekonomista, ali ovo je nešto u čemu se procenti ne koriste. Tu su emocije glavne. Da vas naučim nešto: ljubav ne zna za procente. Dakle, ili klikneš ili ne klikneš.

* Pomenuli ste devojke. Kako vam je išlo na tom planu?

- Evo, pokazaću vam sliku. Ova devojčica što duva svećice je moja prva ljubav. Išla je sa mojim bratom u razred.

* A neka ozbiljnija, prva ljubavna priča?

- Prvu devojku, ono na duže, imao sam u srednjoj školi. Ona je išla u medicinsku, ja u gimnaziju. Bilo je drugačije vreme, vrhunac je bio da se prošetamo do Kalemegdana, da odemo do "Meka"...

Biti gradonačelnik, pa ministar je velika čast

* Od svih funkcija koje ste obavljali koja vam je najdraža?

- Svaka na svoj način. Ako biste pitali moju majku ili oca, rekli bi vam da sam uvek kukao: "Mama, vidi kako je prljav grad, vidi, rupa..." Oni bi vam rekli da je funkcija gradonačelnika bila idealna za mene. Ako biste pitali mog dedu koji je bio vojno lice, pukovnik, odgovor bi bio da je mesto ministra ono što je za mene. Stalno mi je govorio: "Ti treba da budeš ministar". Pokrio sam sve želje moje porodice. Sve je to velika čast, rekao bih da sam većinu svojih snova već ispunio.

* I onda ste otišli u Ameriku?

- Kao najbolji student Ekonomskog fakulteta dobio sam stipendiju američke države da tamo nastavim magistarski rad. To je s jedne strane bio šok, dok je s druge strane to bila odlična mogućnost da učim i napredujem koju sam iskoristio. Radio sam u Njujorku na Vol stritu, to mi je dalo zaista dobro iskustvo, pre nego što sam se preselio u Prag. U Srbiju sam se vratio 12. januara 2001. godine. Bio sam pravi povratnik, spreman da pomognem koliko god mogu preporodu zemlje.

* Da još malo popričamo o tim devojkama. Kakva su iskustva po tom pitanju bila u Americi?

- Drugačije su, moram ovde pažljivo da odgovorim. Mnogo su otvorenije, s druge strane su mnogo nezavisnije.

Kanada, neostvarena želja

* Šta vam je neostvarena želja?

- Putovanje od Beograda do Islanda, pa do Grenlanda, zatim Toronto, Montreal, pa vozom do Vankuvera, onda Aljaska, tamo imaju one njihove kruzere, pa da onda odem u obilazak. Ovo je samo želja, moraću na to još da sačekam. To će biti nešto za moju dušu. Nadu i želju ne može niko da mi oduzme.

* Zar nije to ono što muškarci hoće?

- Pa zavisi u kom periodu odrastanja. Romantika je super i to prihvatam. Što sam stariji, sve sam više sklon romantici, pogotovo kad vam se neko sviđa. Kod devojaka tamo uvek sam znao na čemu sam. Ovde je malo drugačije.

* U redu, sad da se vratimo na 2001. i ulazak u politiku...

- Bio sam mlad, dobio sam mogućnost da radim u državnoj upravi, ali nisam bio visokopozicioniran da sam mogao da pravim neke promene. Nije ista situacija tada i sada. Kratko sam ostao tu, već polovinom 2003. sam otišao.

* To je samo nekoliko meseci posle ubistva Zorana Đinđića.

- Jeste. Kad realno sagledam, nisam se snašao. Ipak je to bilo neko drugačije okruženje na koje nisam bio navikao. Osoba sam koja želi da radi da se nešto brže promeni, da iskoristim svoj potencijal, da se nešto brže i bolje uradi. Otišao sam u privatni sektor, gde sam bio do 2012. Desio se taj razgovor sa Vučićem o njegovoj viziji da se nešto u zemlji brže promeni i da svemu dam neki svoj doprinos. I tako sam počeo, prvo kao savetnik za ekonomiju i finansije, dok je on bio prvi potpredsednik Vlade, potom kao gradonačelnik i sada kao ministar finansija.

* Upoznali ste se sa Đinđićem?

- Nisam mnogo vremena proveo sa njim, on je tada bio predsednik Vlade, ali poznavao sam ga. Na mene je ostavio utisak osobe koja je vrsta u svojim verovanjima i imao je veliku želju i energiju da neke stvari u Srbiji promeni.

* Ako biste sada podvukli neku crtu, šta biste rekli, zbog čega se kajete?

- Zato što nisam pocepao taj doktorat. Što nisam poslušao Vučića i odmah ga pocepao.

Više volim trening i muziku od utakmica

* Pominjali ste Zvezdu, tu je jasna situacija, ali da li je Siniša kao mlađi, poput Vučića ili Vulina, učestvovao u nekim navijačkim tučama?

- Ne, sa ocem sam svake nedelje uz radio slušao prenose utakmica, tada je takvo vreme bilo. Nervirali smo se, skakali smo zajedno. Mislim da sam otišao samo na jednu utakmicu. Zvezda je igrala sa Partizanom, rezultat je bio 1:1. Bilo mi je dosadno, očekivao sam više golova. Nekako sam uvek više voleo da se bavim sobom nego da gledam druge. Bolje mi je bilo da sam na probi benda ili na nekom treningu, nego da gledam druge.

* Gledate li sad utakmice zajedno?

- Da, bezbroj. Gledamo, komentarišemo...

* Sa kojim ministrima se najviše družite?

- Sa svima imam dobre odnose, ali ako bih nekog izdvojio, onda bi to bili Zoran Đorđević i Marko Đurić zbog zajedničkog interesovanja za maraton. Ipak, svoje privatno vreme, s obzirom na to da ga nemam puno, provodim sa svojom decom. Nemam puno vremena za druženja.

* Ko vam je tu veća konkurencija, Đorđević ili Đurić?

- Niko jer se u maratonu borite sami sa sobom. Poštujem napor koji su obojica uložili jer dajemo dobar primer ljudima. Sve više ljudi se bavi trčanjem.

* Na Instagramu ste objavili fotografiju sa psom.

- Imamo dva psa, bišona koji se zove Pufnica, ćerka je dala to ime, i imamo aljaskog malamuta, napunio je sad godinu dana. Gledali su "Igre prestola", hteli su tog psa. U pasošu mu piše da se zove Nevski, ali ne možete mojoj ćerki da objasnite da to nije Tviksi.

 

* Jeste li i kao dete imali životinje?

- Da, kao mali sam imao patku, zečeve, pekinezera Ducu...