Kako su Branko (62) i Mahmud (12) postali najbolji prijatelji: "Kako ljubav tako i prijateljstvo ne poznaje godine, veru i naciju"

 

Prijateljstvo kakvo su sklopili Branko Škrtić i sirijski dječak Mahmud Fahel možete gledati samo u filmovima ili pročitati u romanima. Na reci Korani, gotovo svaki dan 12-godišnji sirijski azilant Mahmud i Branko Škrtić (62) iz Karlovca u Hrvatskoj, šetaju, igraju fudbal, pričaju viceve, pecaju ribe i tako razbijaju predrasude i pokazuju da prijateljstvo ne poznaje veru, naciju ni godine, piše za Večernji list, novinar ovog lista, Hasan Haidar Diab.

U Hrvatskoj tek godinu dana i već zna jezik

Kako je napisao, Mahmud ga je dočekao na balkonu i odmah ga pozdravio i na arapskom i na hrvatskom.

. – Jako sam srećan u Hrvatskoj. Još sam srećniji što sam upoznao prijatelja Branka. Neću reći da mi je kao otac jer ja imam oca, već da mi je pravi prijatelj na kojeg se mogu uvek osloniti – kaže Mahmud koji je u avgustu prošle godine sa svojom porodicom, ocem, majkom i troje braće, došao iz Turske u Hrvatsku u sklopu programa EU o razmeštanju migranata u evropskim zemljama.

– U Alepu su se vodile jake borbe, stalno se pucalo, nije bilo struje, vode… Bio sam mali, ali sećam se svega i teško ću to zaboraviti… Zvukove aviona, raketa, pucnjavu. Svi naši susedi svakodnevno su nekoga gubili u tim borbama. Tata i mama su odlučili, zbog nas da odu i spase se. Pobegli smo u turski grad Gaziantep. Na početku nam je bilo dobro jer smo pobjegli iz rata. U Gaziantepu nije bilo pucnjave, imali smo vodu, struju i hranu. Živeli smo tako šest godina. Ali što smo duže tamo bili, svaki dan postajao nam je sve gori. Deca su počela da nas tuku i vređaju. Mog brata su tukli iako je imao slomljenu nogu. Tata je radio, ali su ga prestali plaćati – kaže sa tugom i suzama u očima Mahmud.

Dete je samo dete i čovek je samo čovek, bilo koje vere, nacije ili boje kože da je, ako je jezik kojim se sporazumevaju ljubav, te i na svet gledaju samo očima koje gledaju iz duše, sve prepreke nestaju. Pravi dokaz za to su dečak iz Sirije Mahmud Fahel i njegov prijatelj, Branko Škrtič, penzioner koji dane provodi u duštvu malog Sirijca, piše Večernji list.

Prijateljstvo kakvo su sklopili Branko Škrtić i sirijski dječak Mahmud Fahel možete gledati samo u filmovima ili pročitati u romanima. Na reci Korani, gotovo svaki dan 12-godišnji sirijski azilant Mahmud i Branko Škrtić (62) iz Karlovca u Hrvatskoj, šetaju, igraju fudbal, pričaju viceve, pecaju ribe i tako razbijaju predrasude i pokazuju da prijateljstvo ne poznaje veru, naciju ni godine, piše za Večernji list, novinar ovog lista, Hasan Haidar Diab.

U Hrvatskoj tek godinu dana i već zna jezik

Kako je napisao, Mahmud ga je dočekao na balkonu i odmah ga pozdravio i na arapskom i na hrvatskom.

. – Jako sam srećan u Hrvatskoj. Još sam srećniji što sam upoznao prijatelja Branka. Neću reći da mi je kao otac jer ja imam oca, već da mi je pravi prijatelj na kojeg se mogu uvek osloniti – kaže Mahmud koji je u avgustu prošle godine sa svojom porodicom, ocem, majkom i troje braće, došao iz Turske u Hrvatsku u sklopu programa EU o razmeštanju migranata u evropskim zemljama.

– U Alepu su se vodile jake borbe, stalno se pucalo, nije bilo struje, vode… Bio sam mali, ali sećam se svega i teško ću to zaboraviti… Zvukove aviona, raketa, pucnjavu. Svi naši susedi svakodnevno su nekoga gubili u tim borbama. Tata i mama su odlučili, zbog nas da odu i spase se. Pobegli smo u turski grad Gaziantep. Na početku nam je bilo dobro jer smo pobjegli iz rata. U Gaziantepu nije bilo pucnjave, imali smo vodu, struju i hranu. Živeli smo tako šest godina. Ali što smo duže tamo bili, svaki dan postajao nam je sve gori. Deca su počela da nas tuku i vređaju. Mog brata su tukli iako je imao slomljenu nogu. Tata je radio, ali su ga prestali plaćati – kaže sa tugom i suzama u očima Mahmud.

Želi da jednoga dana obuče dres Dinama iz Zagreba

– Kad su nam rekli da ćemo ići u Hrvatsku bio sam jako srećan. Volim fudbal, a moj je idol Luka Modrić. Sad sam tu navijač Dinama i kada prođe korona virus učlanit ću se u Bad Blue Boyse. Obožavam sve igrače, Petkovića, Ademija, Oršića. Voleo bih da me jednom pozovu na utakmicu, da ih uživo gledam. Tada bih mogao i da im doviknem kako da trče. Još kada bih dobio dres Petkovića, to bi bilo zakon – govori Mahmoud naslonivši glavu na Brankovo rame, pitavši ga: – Je l’ tako, prijatelju?

Mahmud, koji je pre dolaska u Karlovac tri meseca boravio u Kutini, najbolje govori hrvatski jezik u svojoj porodici.

– Moram dobro naučiti hrvatsku himnu jer jednog dana kada zaigram za hrvatsku reprezentaciju moraću da znam da je pevam – ozbiljno i samouvereno govori Mahmud, siguran da će se ubrzo upisati u Dinamovu školu fudbala i potrčati na maksimirskom stadionu.

Odličan učenik

Inače, on je učenik Osnovne škole “Braća Seljan” u Karlovcu i završio je peti razred s odličnim uspehom. Kaže da je jako srećan u školi, voli da uči i ima puno prijatelja sa kojima se druži i nakon škole.

Dete je samo dete i čovek je samo čovek, bilo koje vere, nacije ili boje kože da je, ako je jezik kojim se sporazumevaju ljubav, te i na svet gledaju samo očima koje gledaju iz duše, sve prepreke nestaju. Pravi dokaz za to su dečak iz Sirije Mahmud Fahel i njegov prijatelj, Branko Škrtič, penzioner koji dane provodi u duštvu malog Sirijca.

Prijateljstvo kakvo su sklopili Branko Škrtić i sirijski dječak Mahmud Fahel možete gledati samo u filmovima ili pročitati u romanima. Na reci Korani, gotovo svaki dan 12-godišnji sirijski azilant Mahmud i Branko Škrtić (62) iz Karlovca u Hrvatskoj, šetaju, igraju fudbal, pričaju viceve, pecaju ribe i tako razbijaju predrasude i pokazuju da prijateljstvo ne poznaje veru, naciju ni godine, piše za Večernji list, novinar ovog lista, Hasan Haidar Diab.

U Hrvatskoj tek godinu dana i već zna jezik

Kako je napisao, Mahmud ga je dočekao na balkonu i odmah ga pozdravio i na arapskom i na hrvatskom.

. – Jako sam srećan u Hrvatskoj. Još sam srećniji što sam upoznao prijatelja Branka. Neću reći da mi je kao otac jer ja imam oca, već da mi je pravi prijatelj na kojeg se mogu uvek osloniti – kaže Mahmud koji je u avgustu prošle godine sa svojom porodicom, ocem, majkom i troje braće, došao iz Turske u Hrvatsku u sklopu programa EU o razmeštanju migranata u evropskim zemljama.

– U Alepu su se vodile jake borbe, stalno se pucalo, nije bilo struje, vode… Bio sam mali, ali sećam se svega i teško ću to zaboraviti… Zvukove aviona, raketa, pucnjavu. Svi naši susedi svakodnevno su nekoga gubili u tim borbama. Tata i mama su odlučili, zbog nas da odu i spase se. Pobegli smo u turski grad Gaziantep. Na početku nam je bilo dobro jer smo pobjegli iz rata. U Gaziantepu nije bilo pucnjave, imali smo vodu, struju i hranu. Živeli smo tako šest godina. Ali što smo duže tamo bili, svaki dan postajao nam je sve gori. Deca su počela da nas tuku i vređaju. Mog brata su tukli iako je imao slomljenu nogu. Tata je radio, ali su ga prestali plaćati – kaže sa tugom i suzama u očima Mahmud.

Želi da jednoga dana obuče dres Dinama iz Zagreba

– Kad su nam rekli da ćemo ići u Hrvatsku bio sam jako srećan. Volim fudbal, a moj je idol Luka Modrić. Sad sam tu navijač Dinama i kada prođe korona virus učlanit ću se u Bad Blue Boyse. Obožavam sve igrače, Petkovića, Ademija, Oršića. Voleo bih da me jednom pozovu na utakmicu, da ih uživo gledam. Tada bih mogao i da im doviknem kako da trče. Još kada bih dobio dres Petkovića, to bi bilo zakon – govori Mahmoud naslonivši glavu na Brankovo rame, pitavši ga: – Je l’ tako, prijatelju?

Mahmud, koji je pre dolaska u Karlovac tri meseca boravio u Kutini, najbolje govori hrvatski jezik u svojoj porodici.

– Moram dobro naučiti hrvatsku himnu jer jednog dana kada zaigram za hrvatsku reprezentaciju moraću da znam da je pevam – ozbiljno i samouvereno govori Mahmud, siguran da će se ubrzo upisati u Dinamovu školu fudbala i potrčati na maksimirskom stadionu.

Odličan učenik

Inače, on je učenik Osnovne škole “Braća Seljan” u Karlovcu i završio je peti razred s odličnim uspehom. Kaže da je jako srećan u školi, voli da uči i ima puno prijatelja sa kojima se druži i nakon škole.

– Tu u školi mi se ne rugaju kako su to radili u Turskoj. Svi me vole i pomažu mi u učenju – govori Mahmoud, otkrivši da je jako zaljubljen u jednu devojčicu, ali i da se stidi da joj to prizna. Na tajnu koju je Mahmud otkrio njegov prijatelj Branko se nasmejao dajući mu prijateljski savet.

– Sad imaš priliku da se pohvališ curi da si bio na moru i da si naučio da plivaš. Tako ćeš je osvojiti – kazao je Branko, a onda se osvrnuo i na prijateljstvo sa dečakom.

– Zavoleo sam tog dečaka na prvi pogled. Još se sjećam njegovog prestrašenog lica kad je izlazio iz kombija koji ih je dovezao u Karlovac. Maleni, sitni dečak pognute glave odmah mi je prirastao srcu – govori Branko Škrtić.

Na početku nepoverenje, a posle su postali nerazdvojni

– Prvi kontakt s Mahmudom bio je pre tri meseca kada su ih dovezli kombijem. Bio sam ispred zgrade i vidio da dolaze porodice sa Bliskog istoka. Čim su izišli iz kombija, poželeo sam im dobrodošlicu i rekao da se mogu dobro osećati jer će ovde biti prihvaćeni od svih nas. Saosećao sam s njima jer su to ljudi koji su u Siriji prošli pakao. Odmah su mi pružili ruku i zahvalili na dobrodošlici i tako je počelo naše prijateljstvo. Mahmud jedini od njih dobro zna hrvatski. Svaki dan kada je išao u školu i nazad pitao bih ga ga kada će doći do mene, a on bi uvek odgovarao “sutra”. Nisam hteo da ga forsiram jer sam primetio da oseća nekakav strah. To je trajalo dve nedelje, sve dok nije stekao poverenje u mene. Nakon što je prvi put ušao u moj stan, to mu je postala svakodnevica. Svaki dan dolazi kod nas, a i mi posećujemo njegovu porodicu – govori Branko, kojeg je novniar Večernjeg lista pitao za specifičnost prijateljstva s Mahmudom sa obzirom na to da on ima 62 godine, a Mahmud je 12-godišnji dečak i čak je mlađi i od Brankovih unuka.

– Kako ljubav tako i prijateljstvo ne poznaje godine, veru i naciju. Razumem ljudsku psihu i znam kada je dete izgubljeno, napaćeno i kada je prošlo pakao. Sve oko njega bilo mu je nepoznato. Hteo sam da mu pokažem da su naša osećanja prema njemu prijateljska. Nas dvojica razgovaramo o svemu, o životu, fudbalu, curama, ponekad čak i o politici, iako o tome baš i ne voli da razgovara – govori Branko i dodaje:

– Sećam se dana kada je došao, bilo je hladno, a on je bio u nekim laganim patikama. Nabavio sam mu dobre patike. Kada sam ga pitao kako ćemo komunicirati, kazao je da nema mobilni. I to smo rešili, kupio sam mu telefon. Jednom prilikom kada je bio kod nas, sa suprugom Anom razgovarao sam o tome da ćemo za vikend ići na more. Mahmud mi je rekao da on nikada nije bio na moru te me je pitao da li bi mogao ići s nama. Rekao sam mu naravno da može, ali samo ako mu roditelji to dopuste. Taj dan Mahmud me je sav srećan nazvao u ponoć i rekao da je dobio dopuštenje roditelja. Tri nezaboravna dana smo proveli u vikendici u Dugoj uvali gdje je Mahmud u to kratko vreme naučio i da pliva. Bio sam toliko srećan što smo mu vratili osmeh na lice koji nije skidao tri dana. Taj njegov smešak mi je najveća nagrada od Boga – govori Branko, koji ponekad, kaže, mora biti i grub prema ljudima koji vređaju Mahmuda.