Da li će 6. januar biti početak drugog američkog građanskog rata?!

U crnoj komediji „Rat Rouzovih“ 1989. godine, Oliver i Barbara Rouz, mladi imućni par, koga glume Majkl Daglas i Ketlin Tarner, izgleda da poseduju sve svetovne posede neophodne za uspešan brak. Vremenom, međutim, dođu da se gnušaju, a jedina zajednička strast im je porodična kuća koje nijedna strana nije spremna da se odrekne. Usred njihovih napora da se međusobno ubiju u najgorčem razvodu svih vremena, Oliver sastavlja planove da fizički preseče dvorac na pola, što, naravno, ne pomaže rešavanju ovog problema.

„Rat Rouzovih“ pruža lepu analogiju „komplikovanom“ odnosu koji sada postoji između demokrata i republikanaca. U prošlosti su zagovornici konzervativizma i liberalizma uvek mogli - i što je još važnije bili voljni - da pronađu način da reše svoje zategnute odnose. Međutim, danas je medeni mesec završen i deca su se iselila. Dve strane jedva razgovaraju, a sada, usred žestoke bitke za Belu kuću, čini se da su jedino rešenje dve odvojene domovine za dva zapanjujuće različita „naroda“.

Za otuđene parove moguć je takav međusobni razlaz i posed; za suverene države, međutim, takva odluka u suštini predstavlja građanski rat. Prava tragedija je u tome što se takav potencijalno eksplozivan scenario mogao izbeći.

U vreme američke istorije kada izgleda da je politička scena vremenski puhala, američki mediji su morali da pruže najnepristrasniji prikaz predsedničkog takmičenja između Trampa i Bajdena što je moguće ljudskije.

Ali, očigledno, to je tražilo previše od Četvrtog stana, koji se toliko naginje levo da preti da prevrne celu republiku. Zaista, ako je burno predsedavanje Donaldom Trampom išta dokazalo, to je koliko mediji mogu biti efikasni u uništavanju bilo kog pojedinca - čak i POTUSA - čiji je politički pogled na svet dijametralno suprotan onom establišmenta.

Od Russiagate-a do impičmenta do borbe protiv koronavirusa, medijski industrijski kompleks očigledno nije uspeo da bude nepristrasan posmatrač. Umesto toga, ponašao se kao stvarni igrač - još jedna radikalna aktivistička grupa, iako najmoćnija od svih njih - u velikom naporu da sruši Trampa. Takve spletke bi, međutim, mogle da se jave i odvedu zemlju u konačnu propast. I to nije hiperbola.

Trenutno se stotine hiljada Amerikanaca iz svih sfera života spuštaju u Vašington, DC, zbog onog što bi moglo ući u istorijske knjige kao jedan od onih ključnih, prelomnih trenutaka koji su zauvek promenili tok zemlje. Usred brojnih optužbi za prevaru i 'nepravilnosti' na predsedničkim izborima u novembru, sve veći broj republikanaca, uključujući Teda Kruza (Teksas), Džoša Havleija (Misuri) i Marša Blekburna (Tenesi), reklo je da neće, u nedostatku hitne istrage, potvrditi da je Izborni koledž glasao u korist demokrate Džoa Bajdena.

I kako su mediji reagovali na ovu uznemirujuću vest? Kao i svaki posvećeni demokratski pobuđivač, sa histrionizmom i bombastičnim argumentima, tvrdeći da svaki napor da se istraži legitimitet izbora „podriva demokratiju“. To je zasigurno bogato od one iste šarolike posade koja je četiri godine propagirala teoriju zavere da je Tramp bio u dosluhu sa Kremljem da bi dobio mesto predsednika. Bar tvrdnje koje iznose republikanci imaju neku osnovu u stvarnosti.

Bez detaljnog opisivanja svih njih, u pet od šest zamašnih država na bojnom polju (Pensilvanija, Džordžija, Viskonsin, Misuri i Arizona), kasne promene u pravilima glasanja nisu izvršili državni zakonodavci, kao što je naloženo Ustavom SAD-a, već sudova i izvršne vlasti. Istovremeno, desetine posmatrača anketa pružile su zakletve u vezi sa mnogim nepravilnostima u glasanju kojima su bili svedoci. Umesto da mediji iznesu ove valjane zabrinutosti svojim gledaocima na racionalnu diskusiju, oni svaki napor da se istraže optužbe prikazuju kao nekako izdajničke.

Štaviše, odbacujući republikanske tvrdnje o neovlašćenom mešanju izbora kao „neutemeljene“, mediji pomažu da se zapali osigurač za nacionalni požar ukoliko Donald Trump zaista pobedi na ponovnim izborima. Ako slučajno odbacite takvu mogućnost, koja je još uvek na kartama, samo ćete teže obuzdati reakciju iz demokratskog tabora. Američki gradovi od obale do obale biće predvidljivo pod opsadom. Pretnja koja dolazi od razjarenja desnice nije ništa manje zabrinjavajuća.

Možda bi, ako bi glavni mediji ležerno odbacivali zabrinutost nekih rubnih političkih pokreta, njihovo neskriveno ruganje i poruga bili bi razumljiviji. Ali to nije slučaj. Govorimo o desetinama miliona američkih glasača koji se osećaju prevarenima od političkih procesa i ignoriranim od strane medijskog industrijskog kompleksa. I sudeći prema predviđanjima za događaj u sredu, koji bi mogao da vidi preko milion besnih Trampove pristalice koje se okupljaju u glavnom gradu, ti ljudi više nisu zadovoljni da ostanu ograničeni na rezervaciju na Tviteru.

Razlog zbog kojeg je toliko važno da mediji održavaju svoju publiku adekvatno informisanom nadilazi puko poštovanje novinarskih standarda. Mediji služe kao ventil za otpuštanje pritiska, da tako kažem, pružaju ljudima zadovoljstvo da znaju kako se rešavaju njihove brige. Trenutno, međutim, ne samo da se približno polovini američkog stanovništva uskraćuje uravnoteženo izveštavanje o najneposlednijim izborima u skorije vreme, već im se u suštini kaže da su teoretičari zavere, pa čak i „antiamerikanci“. Drugim rečima, za Četiri duge godine američki mediji prodali su Amerikancima laž da se „mešaju u Rusiju“, ali sada kada su se pojavili dokazi o stvarnom neovlašćenom ponašanju, ideja nameštenih izbora pobija se kao apsurdna.

Ukratko, bilo bi teško zamisliti opasniju situaciju od one koja se sada suočava sa Amerikom. Iako medijske ličnosti sigurno imaju pravo da mrze Donalda Trampa, njihova glavna dužnost je prema američkom narodu i američkom izbornom procesu. Jednom kada Amerikanci izgube veru u proces glasanja, kao što već imaju sa medijskim procesom, za Sjedinjene Države je to gotovo. Neće se smatrati ništa boljim od banana republika koje redovno kažnjava.