GRANATE PRELEĆU NA TERITORIJU SUSEDNE ZEMLJE Najveća sila regiona ulazi u sukob, ali niko ne zna na čiju stranu, poručili su samo: Više vas nećemo tolerisati!

Jermenija i Azerbejdžan se međusobno optužuju za kršenje prekida vatre, a posrednici predlažu dovođenje mirovnjaka u zonu sukoba.

Jermenija - Gruzija
Jermenija - Gruzija, Foto: Tanjug/AP

U tom kontekstu, Teheran je zapretio da više neće tolerisati artiljerijsko granatiranje na svojoj teritoriji. Baku i Jerevan ne mogu da shvate kome je više naklonjena Islamska republika.

„Ova oružana konfrontacija nije u našim interesima: Jerevan je naš sused, a sa Bakuom smo povezani religijom, istorijom i kulturom. Zabrinuti smo za sudbinu Azerbejdžana i podržavamo njegov teritorijalni integritet. Okupirani regioni moraju biti oslobođeni“, izjavio je savetnik za međunarodne odnose duhovnog lidera Irana Akbar Velajati.

Rat u Karabahu nije pogodio Iran samo na diplomatskom nivou, već i bukvalno. Granate preleću preo granice i izazivaju paniku među meštanima.

„Iran neće ostati ravnodušan, ako nam bude pretila oružana konfrontacija“, rekao je predstavnik Ministarstva spoljnih poslova te zemlje Said Hatibzade.

Od početka devedesetih, Islamska Republika Iran se zalaže za političko rešavanje sukoba u regionu. Teheran je protiv prekrajanja zvaničnih azerbejdžanskih granica, ali poziva da se uzmu u obzir interesi Jermena. Iranska diplomatija je tradicionalno imala interakciju i sa Bakuom i sa Jerevanom.

Najnovije izjave zvaničnika po prvi put ukazuju na stav Teherana prema trenutnoj fazi sukoba. Azerbejdžan veruje da Iran deli stav Bakua. Međutim, Jermenija je takođe čula reči podrške u govoru savetnika ajatolaha Hamneja.

Na severu Irana živi do 30 miliona etničkih Azerbejdžanaca koji nisu ravnodušni prema događajima u Nagorno-Karabahu.

Dugo godina oni pozivaju vlast da ne pomaže Jermeniji, pa je fraza „osloboditi okupirane teritorije“ izazvala oduševljenje.

Posle izbijanja borbenih akcija, iranski Azerbejdžanci su zahtevale da se zatvori iransko-jermenska granica. Ali nije bilo nikakve reakcije, iako je sam ajatolah Hamnej etnički Azerbejdžanac.

Granica sa zonom sukoba

Iran je jedina država na svetu koja se graniči i sa Azerbejdžanom, i sa Jermenijom i sa Nagorno-Karabahom. Do 19. veka ove zemlje su pripadale Persiji, a zatim su prešle pod rusku jurisdikciju.

Preraspodela Kavkaza je podelila narode. Trećina teritorija na kojima su živeli Azerbejdžanci je završila u Ruskom carstvu, a zatim u SSSR-u. Regiju su počeli da zovu Severni Azerbejdžan. A oni koji su u Irani bili su južni Azerbejdžanci.

Posle pada Ruskog carstva, kavkaski narodi su računali na formiranje sopstvenih država. Ali sovjetska vlas je preuzela kontrolu nad periferijom i stvorila nacionalsocijalističke republike.

Na početku Drugog svetskog rata sovjetske trupe su ušle u Iran. Razmatrana je opcija spajanja Južnog i Severnog Azerbejdžana, ali to nikada nije bilo sprovedeno u delo. Krajem osamdesetih ponovo su se čuli pozivi na ujedinjenje, ali Teheran ih je suzbio.

Iranske vlasti reagovale su uzdržano na proglašenje nezavisnosti Azerbejdžana 1991. godine. Čestitali su „šiitskoj braći“ na suverenitetu, ali su povećali kontrolu nad severnim regionima.

Iran je uznemirilo i američko-azerbejdžansko prijateljstvo: Islamska Republika je veze suseda sa glavnim neprijateljem smatrala potencijalnom pretnjom nacionalnoj bezbednosti. Međutim, Teheran ovo nije mogao sprečiti.

Da bi sprečile zbližavanje Azerbejdžanaca sa obe strane granica, iranske vlasti su dugo odbijale da otvore konzulat Republike Azerbejdžan na severu zemlje. Baku i Vašington su zauzvrat aktivno razgovarali i razmeštanju vojnih baza na Kavkazu, zajedno su razvijali naftna i gasna nalazišta u Kaspijskom moru i izvodili vežbe.

Još jedna stvar koja nervira Iran je azerbejdžansko-turski odnos. Ajatolasima se nije svidelo što Turci apeluju na panturkizan, ne uzimajući u obzir da su Azerbejdžanci šiiti. Pored toga, Ankara je članica NATO-a, što takođe ne odgovara Iranu.

Odnos snaga u regionu

Odnos snaga na Južnom Kavkazu nakon raspada SSSR-a nije baš odgovarao iranskim vlastima i one su predložile svoj dnevni red. Prvi korak bio je posredovanje u rešavanju situacije u Nagorno-Karabahu.

Lideri Jermenije i Azerbejdžana su se sastali 1992. godine i potpisali primirje. Ali čim su se pregovori završili, jermenska vojska je jurišem zauzela Šuši. Nakon toga, Iran se malo udaljio od tog problema.

Neki političari u Teheranu su se plašili da će, ukoliko Jermeni budu poraženi, iranski Azerbejdžanci takođe pokrenuti pitanje ujedinjenja. Da se ovo ne bi dogodilo, Iran je pružio humanitarnu i finansijsku pomoć Jermeniji. Posmatrači su čak govorili o prenošenju oružja preko iransko-jermenske granice, ali vlasti su to demantovale.

Teheran nije odustao od podrške Jermeniji ni nakon brojnih poseta Ilhama Alijeva i dogovora o saradnji. Na sve prigovore odgovarali su činjenicom da Azerbejdžan sarađuje u vojnoj sferi sa Izraelom, nepomirljivim iranskim neprijateljem.

Sukobi na liniji kontakta svaki put izazivaju nestabilnost u Iranu. Septembarsko zaoštravanje sukoba u Nagorno-Karabahu je ponovo izazvalo talas ogorčenja. Azerbejdžanci iz Tabriza, Urmije, Hoja, Ardabila zapretili su masovnim akcijama ako vlasti otvoreno ne stanu na stranu Bakua.

Azerbejdžanci u Iranu

„Da bi obuzdali proteste iranskih Azerbejdžanaca, vlasti su prinuđene da reaguju. Potrebno je razumeti da je poziv Velajatija da se oslobode okupirane teritorije usmeren uglavnom na „domaću publiku“. Važno je smiriti narod“, rekao je ruski stručnjak za Kavkaz Nurlan Gasimov.

Mada, ekspert sumnja da su ove izjave dovoljne.

„Mladi iranski Azerbejdžanci oštro reaguju na rat u Nagorno-Karabahu. Starija generacije je naučena da u ime Islamske revolucije etničke razlike treba povući u drugi plan, ali sada je situacija drugačija. Omladina u Tabrizi, Ardabilu, Hoju oseća da joj nije dozvoljena bliska interakcija sa Bakuom, a to pojačava želju za protestom“, objasnio je Gasimov.
Od početka septembarskog sukoba u Nagorno-Karabahu, iranski Azerbejdžanci organizuju mitinge u znak podrške Bakuu. Gomila je više puta zaustavljala i palila vozila sa humanitarnom pomoći za Jermeniju. Ovo je uznemirilo Teheran.

„Ako vlasti ne formiraju jasan stav, pitanje jedinstva iranske nacije će postati ozbiljna glavobolja. Tako se Nagorno-Karabah može nazvati faktorom unutrašnje političke iranske stabilnosti“, zaključio je Gasimov.

Jermeni u Iranu

Ruski ekspert Vladimir Sažin, sa Instituta za Bliski istok Ruske akademije nauka, podseća da u Iranu postoji velika jermenska dijaspora.

„Otprilike dvesta hiljada Jermena je dobro integrisano u iransko društvo i zauzimaju istaknuta mesta u sistemu vlasti. S obzirom na uticaj dijaspore u svetu, Iranci često lobiraju preko nje da bi uspostavili kontakte sa Zapadom. Teheranu se ne isplati da se suprotstavlja Jermenima“, rekao je Sažin.

Politički komentator iz Jerevana, Ajk Halatjan deli isto mišljenje. „Da je Iran izabrao proazerbejdžansku liniju, prvo što bi uradio bilo bi zatvaranje jermensko-iranskih granica. Sada je, u ulovima sukoba u Arcahu i zabrane vojnog tranzita do Jermenije od strane Gruzije, posebno važna granica sa Iranom“, ističe ekspert.

On smatra da Teheran ima manje uticaja na sukob oko Nagorno-Karabaha od Moskve ili Ankare. Istovremeno, Halatjan je siguran da će Iran i dalje uticati na situaciju na Kavkazu — „situacija na severnim granicama Irana direktno zavisi od ovoga“.

Sažin dodaje da stati sada na stranu Bakua znači ojačati panturkistička osećanja. Ekspert sumnja da će Teheran pristati na to: čak i uz trenutnu napetost, vlasti u zemlji će balansirati i tražiti korist za sebe. Iran se prvenstveno bavi sopstvenim interesima.

Povezane vesti

Najčitanije - Alo.rs

Najnovije - Alo.rs

Vip - Alo.rs

Galerije

Najbolji video klipovi