SAD ima međunarodnu kriminalnu organizaciju a Turci su saveznici Al Kaide

Iako će nekima zvučati suludo, dobro je da je Turska intervenisala u Idlibu i dobro je da SAD priznaju da su u Siriji i da se bave „zaštitom sirijske nafte“. Zašto? Zato što je tokom nedavne eskalacije većina evropskih medija konačno priznala da u Idlibu većinu teritorija drže teroristi sirijske Al-Qaide i da su se Oružane snage Republike Turske u savezu s priznatom međunarodnom terorističkom skupinom borile protiv sirijske vojske, koja je odjednom prestala biti „režimska“. Još uvek ima nekolicina novinara, poput Juliana Röpckea iz Bilda ili svih kancelarija katarske Al-Jazeere, uključujući balkanski, koji se i dalje drže narativa iz 2012. i 2013. godine, ali ih je sve manje.

Zanimljiv je i nedostatak mašte u medijima, zbog čega javno mnjenje Europe sve manje veruje ovim izveštajima, kao kod Al-Jazeere, čija je balkanska kancelarija reciklirala priču u „tajnim podzemnim bolnicama u Idlibu, čije lokacije nIko ne zna, kako ne bi bile bombardirane“. Priča je snimljena pre više od dve godine, ali je sada malo dorađena i objavljena na Facebook profilu AJ Balkan.

Naravno, čitatelji koji prate ovu medijsku kuću, najviše u BiH, ogorčeni su „genocidnim sklonostima diktatora Assada“ i „krvoloka Putina“, što bi im se moglo oprostiti zbog neupućenosti i nepoznavanja situacije, kao i zbog činjenice da ne znaju da je napredni ruski špijunski avion Tu-214R nekoliko puta „skenirao“ celi Idlib i znaju se sve podzemne lokacije, čak i ispod ruševina dubine 10 do 20 metara, čemu služe i ko u njima boravi, tako je nemoguće sakriti se i zameniti bolnicu za zapovedni centar ili skladište oružja Al-Qaide.

Što se tiče Amerikanaca, paradoksalno je, ali s druga strane dobro što su konačno skinuli maske, baš kao Turci, i rekli da su u Siriji kako bi krali tuđu naftu. Tako je jedna ipak velika nacija, ekonomska i vojna velesila, ma kakva god bila, priznala da se ponaša kao drumski razbojnik što ranije nije bio slučaj. Do sirijskog presedana su se američke uprave ipak trudile da daju privid legitimiteta planiranoj budućoj pljački, pa su organizirali i provodili državne udare, Obojene revolucije i agresije pod izgovorom uklanjanja diktatora, nakon čega bi postavljali marionetske vlade i dovodili američke kompanije da potpisuju „legalne poslovne ugovore“.

Sada je „uvertira“ preskočena i bez svrgavanja Assada se odmah prešlo na pljačku sirijskih resursa, po čemu se SAD ni po čemu ne razlikuju od terorista „Islamske države“, od kojih su nasledili kriminalni posao u severnoj Siriji.

Osim toga, ni izjave o povlačenju iz arapske zemlje ne treba uzimati za ozbiljno, jer je ustavno povlačenje koje je najavio Trump odloženo, ali da bi stvar bila zanimljivija, prošle nedelje su Amerikanci poslali dodatne trupe u sever Sirije.

Istina, oni govore o prebacivanju američke vojske iz jednog dela zemlje u drugi. Vašington kao da želi reći: “Mi, kao, nismo ovde, ali u stvari jesmo”. Tramp je pre otprilike godinu dana najavio potpuno povlačenje američkih snaga iz sirijske konfliktne zone. Tada je već bilo sumnji da te izjave nisu ništa više od bacanja prašine u oči.

Nisu spremni priznati poraz, zbog čega je Kongres sprečio povlačenje američkih trupa sa sirijsko-turske granice. Vrh Zastupničkog doma je osudio izjave Donalda Trampa, koji je rekao da bi Sjedinjene Države trebale završiti sirijsku avanturu.

Sada govore o navodno pedesetak američkih vojnika u istočnoj provinciji zemlje, ali je ta brojka definitivno podcenjena. Uzimajući u obzir da u Siriji još uvek postoje najmanje dve američke baze, vrlo je teško verovati da u svakoj od njih postoji samo dvadesetak američkih vojnika. Tako je već pri iznošenju brojeva jasno da je ovo još jedan američki blef.

Međutim, ponovno pokrenuta tema o povlačenju američkih trupa je još jedan razlog da međunarodna zajednica postavi dva temeljna pitanja. Prvo je šta američke trupe uopšte rade u Siriji? Drugo, je li moguće fizički nekako kontrolisati ili proveriti jesu li povukli svoju vojsku ili ne? Kome je u načelu taj proces poveren?

U stvari, sve što je povezano s američkom vojnom prisutnošću u Siriji je nezakonito. Prema zakonima Sirije i međunarodnom pravu. Bez obzira koliko se Amerikanci trudili, ova zemlja je i dalje suverena država i ima sve relevantne političke institucije, od predsednika do vlade i parlamenta. I nijedna od ovih institucije nije pozvala američke vojnike u Siriju. Za razliku od, recimo, ruskog kontingenta ili istih Iranaca, zajedno s Hezbollahom, koji se tamo bore na zahtjev službenih sirijskih vlasti. Isto tako niko nije zvao ni Turke, niti ih je ovlastio da se u područjima Sirije koriste turskom lirom, a pogotovo ne da odvuku čitava postrojenja iz Alepa u Tursku. Osim saveza s teroristima, što Amerikanci ipak nisu dozvolili i pazili su da ne ulete u isti kadar s militantima Al-Qaede, Turske i Amerikance povezuje pljačka sirijskih postrojenja i resursa.

Severoistok Sirije je pustinja i granica s Irakom je jednostavno nominalna. To konkretno znači da Amerikanci, koji još uvijek imaju veliki kontingent u Iraku, mogu bez ikakvog ometanja prebacivati svoje trupe iz jednog dela pustinje u drugi, a da se ne trude oko propisa prelaska državne granice bilo koje zemlje.

To znači da SAD u svakom trenutku, uprkos svim političkim i javnim izjavama Vašingtona, u Siriji mogu imati onoliko vojnika koliko im treba ili onoliko koliko žele. To je još jedan argument u riznici teza da priča o povlačenju trupa nije ništa drugo do manipulacija.

I na kraju, ne možete govoriti o američkoj vojsci u Siriji bez spominjanja kurdskih snaga, za koje je zapravo zadužena američka vojska. Konkretno, govorimo o skupini “Sirijskih demokratskih snaga”. Tramp je već rekao da SAD neće prestati da podržava sirijske Kurde, oružjem i novcem.

Međutim, postoje velike sumnje u iskrenost Vašingtona i njihovu želju da podrže određene kurdske „demokratske težnje“. Za SAD je kurdski „otpor“ obični alat za pljačku sirijskih prirodnih resursa, pre svega iz naftnih polja.

Napokon, nafta se u Siriji crpi upravo u istočnim provincijama Hasaka i Deir Ez-Zor i upravo su tamo razmeštene glavne američke baze. S gledišta proizvodnje nafte, ovo je, naravno, fenomenalna regija, jer tamo crno zlato doslovno curi iz zemlje. Naime, ogromna ležišta nafte su na dubini od tek nekoliko metara u pesku.

U ovoj situaciji su „Sirijske demokratske snage“ i Kurdi za Amerikance privatna kompanija za zaštitu prirodnih resursa koje su oteli u navodnoj “borbi protiv ISIL-a” i koje Vašington jednostavno ne namerava da  preda Damasku.

Dakle, ne uzimajte olako izjave o povlačenju američkih trupa iz ove regije. Zapravo, ovo nije ništa drugo nego još jedna pljačka na američki način. Ali koga SAD žele prevariti? Nijedan ozbiljan geopolitički akter na Bliskom istoku odavno ne pada na tu retoriku.

S druge strane, za 30 miliona dolara mesečno, koliko se procenjuje američka zarada na ukradenoj nafti, SAD su same sebe pretvorile u međunarodnu kriminalnu organizaciju. A to nisu bile i pre, kao što je slučaj s Turskom, ali su se barem trudili da to ne bude tako evidentno. Sada je, izgleda, došao trenutak istine i nitko neće pogrešiti ako napiše da su Turci saveznici Al-Qaede, što znači da bi protiv Turske trebalo provesti međunarodnu vojnu intervenciju kao protiv talibana 2001. u Afganistanu. I niko neće pogrešiti ako napiše da je američka uprava „cupola“ međunarodne kriminalne organizacije koja se u Afganistanu bavi trgovinom drogom, a u Siriji pljačkom nafte, dok se oni koji pokušavaju omesti kriminalne poslove likvidiraju kao u obračunu klanova na Siciliji, ali su SAD ipak nešto moćnije pa u tu svrhu koriste napadačke dronove, kao u Bagdadu, a ne skraćene dvocevke ili sonu kiselinu, kao njihova „konkurencija“ iz Cosa Nostre.