Saša Popović otkro šok detalje: Slatki greh je osvajao Balkan, posle Titove smrti su ih zabranili, a kad čujete kako su Brenu nazivali nećete prestati da se smejete!

Marko Metlaš/Alo!

Saša Popović, Foto: Marko Metlaš/Alo!

Mada je kao dečak s mukom uzimao harmoniku u ruke, ona mu je kasnije otvorila vrata enormne popularnosti sa Slatkim grehom na koju je senku bacilo bankrotstvo, a novu šansu za uspeh dobio je paralelno kad i najveću ljubav.

Kada je 2008. davao odgovor na pitanje šta će raditi za deset godina, Saša Popović je dao tačan odgovor. Iako je na svom putu uspeha često nailazio na prepreke, nije odustajao, pa ga je njegova upornost dovela do toga da je danas neoborivi autoritet u svetu šou-biznisa koji pod sobom ima nekoliko desetina zaposlenih i preko dvesta pevača. Sve je počelo kada je Saša, nasuprot želji svoga oca Konstantina, napustio pravni fakultet i posvetio se muzici. Potom je s Lepom Brenom i Slatkim grehom naišao na Milutina Popovića Zahara, koji im je ponudio da snime pesmu „Čačak“, a sve ostalo je istorija...

- Nije bilo šanse da pustim kosu kao moji drugari, a znalo se da u devet sati uveče moram da budem kod kuće. Kada sam sa šesnaest godina počeo da sviram u rusinskom kulturno-umetničkom društvu „Maksim Gorki“, prvi put sam se zaljubio. Bila je starija od mene četiri godine. Ne znam zašto, ali uvek sam voleo starije devojke. A onda sam s bratom od strica Lolanom napravio mali orkestar. Počeli smo da sviramo prijateljima na rođendanima. Onda nas je neko čuo, pa su nas angažovali za prvu svadbu. Jedan angažman je proizvodio sledeći i tako se posao širio. U četvrtom razredu, iako me je razredna oborila na popravni iz ruskog jer sam se na maturskoj večeri šalio na njen račun, položio sam ispit i te 1973. godine upisao Poslovno-pravni fakultet. Stigao sam do treće godine, položio i to famozno rimsko pravo sa šesticom, a onda čvrsto odlučio da napustim fakultet. Tri meseca sam se spremao da ocu saopštim kako neću više da studiram. Već sam bez njegovog znanja oformio Lira orkestar, našao i dve pevačice - Minju Sovilj iz Novog Sada i Ljiljanu Dekić iz Beograda, i potpisao ugovor da sviramo u hotelu „Putnik“ u Novom Sadu. Bilo je to 1976. godine. Ipak, kad je otac video da želim time da se bavim, dao mi je blagoslov - seća se Saša, zahvalan ocu na razumevanju.

- Pomogao mi je i da okupim budući Slatki greh. Zajedno smo obilazili mesta po Vojvodini, bukvalno išli od lokala do lokala i slušali muzičare. U Melencima pored Zrenjanina rekli su nam da svira najbolji bubnjar, Mija. Predstavio sam mu se, pitao ga kolika mu je plata i ponudio mu duplo. Pristao je. Onda smo po istom principu doveli Zorana, gitaristu iz Titela... I tako dok orkestar nije bio kompletiran, a onda smo vežbali dan i noć - priča Saša, kojem je početni uspeh na trenutak prekinula velika porodična tragedija.

Rajko Ristić/Alo!

Saša Popović, Foto: Rajko Ristić/Alo!

- Imao sam 24 godine kada je tata 1978. poginuo u saobraćajnoj nesreći. Na auto-putu, ispred isključenja za Rumu, na njegov automobil naleteo je „mercedes“ zagrebačke registracije. Kada me je majka probudila i saopštila mi šta se desilo, bio sam kao hipnotisan. Posle mučne borbe za život, umro je u bolnici. Ni danas ne znam da li je vozač koji ga je usmrtio završio u zatvoru. Izgubiti roditelja je veoma teško iskustvo. Dok je bio živ, sećam se da me je uvek nerviralo sve što je moj otac izgovarao. Posle njegove smrti, kad god bih donosio neku važnu odluku, razmišljao sam kako bi se on postavio u toj situaciji - govori Saša, koji nije gubio veru u muzički uspeh.

- Orkestar je nastavio da radi, a preko agencije „Vojvodina koncert“ dobili smo pevačicu Lidiju Bugarsku, koja je pevala s nama dve godine. Smenile su se još dve-tri pevačice do Spase Mečanin, koju smo našli u Novom Sadu, gde je studirala. Nije imala neke izrazite vokalne sposobnosti, ali je bila odličan zabavljač. Kad se udala, na jednu svirku u Brčkom došao je njen muž, rekao da ona više neće raditi s nama i bukvalno je odveo s bine. Petnaestak dana posle toga, 1. aprila 1980. godine, trebalo je da nastupamo u hotelu u Bačkoj Palanci i čitavo mesto bilo je oblepljeno plakatima sa Spasinim likom. Bila je lepo građena, slikala se u vrućim pantalonicama, i to je bilo primamljivo za publiku. Rasprodali smo unapred nekoliko nastupa, a u Bačku Palanku došli smo bez pevačice. Bili smo izviždani, a kad sam rekao da ćemo svirati bez Spase, publika je napustila salu - seća se Popović, kojem je direktor hotela naložio da pronađe novu pevačicu pod hitno.

Kad rokerka povede kolo

- Baš tu, u Brčkom, rekli su nam da ima jedna Bosanka, rok pevačica, koja peva na igrankama u Domu omladine. Kad je došla na sastanak, bili smo u šoku. Imala je kovrdžavu kosu, nosila je pantalone, kožni prsluk i belu košulju. Ma sva je pucala od zdravlja. Nasmejali smo se slatko, ali bio sam kulturan i ispoštovao je do kraja razgovora, verujući da ona nije za nas. Međutim, došla je sledeće večeri na naš nastup i bukvalno otela Spasi mikrofon. I nije zvučala loše. Dan-dva posle toga, 6. aprila, s našim drugom Cakom i koferom obmotanim u kanap došla je u Palanku i rekla da želi da radi s nama. Bukvalno je pobegla od kuće, pa sam ja kasnije išao kod njenog oca da mu sve objasnim. Direktor hotela obradovao se kad sam mu saopštio da smo pronašli devojku, ali, kad ju je video, prokomentarisao je: „Sale, rekao sam da dovedete pevačicu, ne trafo-stanicu“. Brena nam se prilagodila za svega nekoliko dana. Međutim, taman kad smo počeli da se uigravamo, umro je drug Tito i muzika je bila zabranjena. To vreme iskoristili smo za probe, a onda krajem maja 1980. počeli smo ponovo da nastupamo i svake večeri bašta hotela bila je krcata. Posle Bačke Palanke tri meseca svirali smo u novosadskom hotelu „Park“, i svake večeri tražila se karta više - priča frontmen Slatkog greha, kojem je ubrzo stigao poziv da svirke nastave u beogradskom hotelu „Taš“.