"NOVA VRSTA NAFTE" JE BUDUĆNOST Ko profitira od litijuma?

 Litijum, neupadljivog srebrno sivog izgleda i oštrog metalnog ukusa, deo je tog razgovora.

U stvari, ako pretpostavimo da su najveće tehnološko usko grlo za potpuno električnu tranziciju baterije, moglo bi se reći da je to najvažniji deo toga. Ali, kao i kod svakog dragocenog resursa, postoje pobednici i gubitnici.

A litijum je u stvari toliko dragocen da može samo da prepravi geopolitički pejzaž - ili ga bar nagne ka južnoameričkom trojcu (i Kini).

"Nova vrsta nafte"

Litijumske baterije – za razliku od njihovih olovnih pandana male gustine – su budućnost.

Njihov komercijalni debi nije došao sve do Soni CCD-TR1 kamkordera početkom 1990-ih, ali sada su de facto izbor za električne četkice za zube, mobilne telefone, čak i vojne dronove vaše zemlje. U prošlogodišnjem izveštaju Svetska banka je otkrila da će proizvodnja ključnih minerala, uključujući litijum, morati da poraste za skoro 500 odsto do 2050. kako bi se zadovoljila rastuća potražnja za kritičnim tehnologijama čiste energije. Globalni direktor ove organizacije za energetiku i ekstraktivnu industriju, Rikardo Puliti, bio je jasan da će „ambiciozne klimatske akcije doneti značajnu potražnju za mineralima“.

Sam Ilon Masl ih je nazvao „novom vrstom nafte“. I on bi znao. Baterija Tesla Model S koristi oko 12 kg litijuma. Bez toga električna vozila neće činiti 60 odsto prodaje novih automobila do 2030. godine, kako se nada i mnogi drugi predviđaju. Naravno, potražnja je velika

Ukupna potražnja za litijum-jonskim baterijama je eksplodirala sa samo 0,5 gigavat-sati u 2010. na oko 526 gigavat-sati deceniju kasnije. Stručnjaci očekuju da će se do 2030. povećati 17 puta. Da bi samo SAD prešle na potpuno električnu energiju do 2030., proizvodni kapacitet mora da poraste 200–300 procenata. Uzlaznu krivu potražnje odražava – možda čak i dramatičnije – njena cena.

U 2021. godini bio je veći za skoro 500 posto u odnosu na isti period prošle godine. Ko onda profitira od litijuma? Kina raste Za vas ili za mene, Tesla je neosporno dete sa plakata potpuno električne tranzicije. Možda će vas iznenaditi kada čujete da su kineske kompanije – a ne američki divovi podstaknuti duhom slobodnog preduzetništva – daleko najviše napredovali. Samo pet kompanija je odgovorno za oko tri četvrtine globalne proizvodnje litijuma.

Oni rade u svakoj fazi proizvodne linije, od razvoja resursa, prerade i prerade, do proizvodnje baterija i reciklaže. U stvari, od 200 mega-fabrika baterija koje su u planu do 2030. godine, 148 će biti u Kini.

Ovo nije slučajno. Administracija je odlučila na prelazu milenijuma, mnogo pre skoro bilo koje druge nacije, da se agresivno bavi proizvodnjom električnih vozila i povezanim lancem snabdevanja. Strategija se isplatila. IEA procenjuje da kineski udeo u globalnoj proizvodnji hemikalija litijuma iznosi 60 odsto. To je posebno impresivan podvig kada uzmete u obzir da je dom za samo 25 procenata svetskih rezervi litijuma. Ostatak sveta su godinama, ako ne i decenijama, udaljeni od sustizanja.

Uz to, vlade širom sveta ne gube važnost metala poput litijuma, iu manjoj meri grafita i kobalta. „Vlade su shvatile da će postojati novi režim u pogledu proizvodnje i korišćenja energije, a to će se očigledno vrteti oko nove klase metala“, rekao je Kris Beri iz House Mountain Partners, govoreći na panelu na ovogodišnjem Fastmarkets konferencija o snabdevanju i sirovinama litijuma.

„Mislim da je ono što vlade shvataju ideja da će ovi metali, posebno litijum, zaista podržati sledeću generaciju načina na koji se energija generiše. Ne samo kako, već i gde. Dok je petropolitika dugo stavljala Bliski istok i zapadni svet, posebno SAD, u centar svoje dinamike ponude i potražnje, trenutna struktura industrije litijuma stavlja Južnu Ameriku u njeno srce, sa Kinom ispred.

Nove prilike, stari problemi Južna Amerika drži oko 75 odsto svetskih poznatih rezervi, a Argentina, Čile i Bolivija predstavljaju takozvani „litijumski trougao“ proizvođača. Velika trojka Argentine, Čilea i Bolivije već je razgovarala o mogućnosti stvaranja sopstvenog OPEK-a za litijum, diskusiju za koju se očekuje da će se ozbiljno pokrenuti kako se trka za sirovinama zahuktava. Iako je povećanje proizvodnje litijuma daleko teže nego što zvuči. U Boliviji vidimo oživljavanje nacionalizma resursa. U Čileu postoje pozivi za stvaranje državne kompanije za rudarstvo litijuma.

A u Argentini je vlada zauzela liberalan pristup sa malo učešća države, malo birokratije i niskih poreza. U međuvremenu, u Meksiku je vlada previše svesna svojih rezervi litijuma i ove godine je zabranila privatnim rudarima da ih u potpunosti razvijaju. Litijumski trougao zaista uživa određene prednosti u odnosu na ostatak sveta.

Naime, da je to do sada najjeftiniji izvor litijum karbonata na svetu. Dodajte tome činjenicu da je ekstrakcija slane vode verovatno održivija od ekstrakcije tvrdih stena jer koristi manje štetnih hemikalija i manje energije. Bez obzira na prednosti, uglađen sistem koji funkcioniše, kakav smo videli u Kini, je daleko. Daleko je od jasnog da će bilo koji član litijumskog trougla moći brzo da poveća proizvodnju kako bi ublažio nestašicu snabdevanja - ili da će njihove vlade ubirati neočekivane prihode dok traju visoke cene. Kako sada stoji, ne postoji jedinstven pristup proizvodnji litijuma koji koriste ova tri. Niti će biti sve dok su toliko podeljeni u politici.

Čak i sa ovim poteškoćama, možemo reći da su porast električnih vozila i sve veća potražnja za litijum-jonskim baterijama doveli do izrazito nezapadne globalne strukture moći. Naravno, litijum je samo jedan faktor u mreži preklapanja i/ili konkurentske dinamike. Iako je jasno da će gore navedene zemlje profitirati. Kako Puliti kaže, „ove zemlje će imati koristi od porasta potražnje za mineralima, ali takođe moraju da upravljaju materijalnim i klimatskim otiscima povezanim sa povećanim rudarskim aktivnostima. Jer, kao i kod vađenja nafte i gasa, obilni resursi mogu biti blagoslov. Oni takođe mogu biti prokletstvo.

Prokletstvo resursa?

Koncentracija resursa znači da će svako lokalizovano fizičko ili političko previranje neproporcionalno uticati na globalnu dostupnost minerala, a samim tim i na cene. Ali implikacije na životnu sredinu – i one za ljude koji žive lokalno – nagoveštavaju štetne efekte koje bi globalna potražnja mogla da nanese na obične ljude.

Prema IEA, „više od polovine današnje proizvodnje litijuma nalazi se u područjima sa visokim stresom vode. Nekoliko velikih proizvodnih regiona kao što su Australija, Kina i Afrika takođe su podložni ekstremnim vrućinama ili poplavama, što predstavlja veće izazove u obezbeđivanju pouzdanih i održivih snabdevanja.

Ovo je važno, jer ekstrakcija litijuma, a posebno metoda koja se najčešće koristi u litijumskom trouglu, zahteva veliku količinu vode. Bolivijski rudnik San Kristobal navodno koristi 50.000 litara vode dnevno, a kompanije za iskopavanje litijuma u ​​Čileu optužene su za iscrpljivanje vitalnih zaliha vode. Što je još gore, nedostatak pouzdanog izveštavanja o ovom pitanju znači da je stvarnu količinu vode koja se koristi teško pratiti. Jedan izveštaj neprofitne organizacije BePe (Bienaventuradors de Pobres) takođe identifikuje vodu kao veliku zabrinutost za operacije iskopavanja litijuma.

Tvrdi se da nije urađeno dovoljno istraživanja o potencijalnoj kontaminaciji vode i da „aktivnost mora biti zaustavljena sve dok studije ne budu dostupne kako bi se pouzdano utvrdila veličina štete“. U drugom izveštaju Friends of the Earth kaže se: „kako potražnja za litijumom raste, uticaji rudarstva sve više utiču na zajednice u kojima se odvija ovo štetno vađenje, ugrožavajući njihov pristup vodi. Ono što imamo ovde je situacija poznata mnogim zemljama koje se takmiče na tržištu energije.

Onaj gde, s jedne strane, rastuća potražnja dovodi do toga da zemlje bogate zalihama gledaju u potencijalno bogatstvo. Iako je to takođe i onaj u kojem prevelika proizvodnja može ugroziti ljude koji žive u tim istim zemljama, bilo da se radi o zagađenju, uništavanju životne sredine ili raseljavanju. Izgledi za proizvodnju litijuma su tada… komplikovani.

Zdrava potražnja i visoke cene su dobre za tri zemlje koje nisu imale mnogo uticaja na globalne energetske odluke. Jasno je da Kina prednjači u proizvodnji 2022. godine, ali ko će kontrolisati budućnost? I možda još važnije, po kojoj ceni?

BONUS VIDEO

 

PROČITAJTE KLIKOM OVDE NAJVAŽNIJE AKTUELNE VESTI