ZABRANJENO JE I DA SE KAŠLJE Zbog virusa opasnijeg i od korone u ovom gradu ne sme da se UMRE!

Kad meštani primete da nekom nije dobro, tačno se zna šta sledi

Požar na groblju, groblje
Foto: RINA

Zamislite da živite u gradu koji prema poslednjem popisu iz 2009. godine broji 2.368 stanovnika, od toga je oko 500 studenata.

Sve je na prvi pogled idilično, vlada opšta harmonija i sloga, a onda se, ne daj Bože samo nakašljete i pretvarate u trenutku sve oko sebe u potpuni haos.

Tako izgleda, ne baš bukvalno ali otprilike život u Longjiru, malom mestu u Norveškoj na ostrvu Špicbergen, na kojem je zabranjeno da se umre.

Pre nešto više od 100 godina, 24. septembra 1918. u ovaj grad je stigao brod "Forsete", koji je sa sobom dovezao nekoliko ribara i radnika koji su tražili posao u lokalnim rudnicima uglja, koji su tada bili jedini razlog zbog kog je ovo udaljeno ostrvo naseljeno.

Kada je brod prispeo u luku, stanovnici su saznali da sa sobom nosi loše vesti. Tokom trodnevne plovidbe među putnicima se raširila teška bolest, pa su mnogi od njih hitno prebačeni u lokalnu bolnicu.

Sedam muškaraca je umrlo u roku od dve nedelje, nakon čega su sahranjeni na obližnjem groblju. Ispostavilo se da je bolest koja se brzo širila zapravo španski grip, koji je od jeseni te godine do proleća 1919. odneo između 50 i 100 miliona života.

Zemlja na kojoj je sagrađen Longjir je permafrost, zona trajnog leda i snega, pa čak i leti sadrži sloj u kome voda ostaje zaleđena. Pemrafrost nije idealno zemljiše za sahranjivanje mrtvih, pošto zbog širenja i skupljanja zaleđenih tečnosti leševi posle nekog vremena mogu da isplivaju na površinu. Pošto ledena klima sprečava raspadanje tela, ostaci umrlih mogu da ostanu sačuvani decenijama.

Zbog toga su vlasti u Longjiru odlučile da posle incidenta sa španskim gripom prekinu sa ovom praksom. Od tada se niko ne sahranjuje na Špicbergenu, a pošto alternativni načini za uklanjanje mrtvih ne postoje, vlasti se trude da na ostrvu niko ne umre.

Ukoliko ste smrtno bolesni ili ranjeni, hitno vas prebacuju brodom ili avionom u Norvešku, a ako neko umre, od posledica napada polarnog medveda ili u lavini, takođe ne može da se sahrani na ostrvu.