Na prvi dan Nove godine važe čudni običaji, narod kaže da moraju striktno da se poštuju

Na tlu Beograda živelo je mnogo naroda i plemena i svi su svečano pratili jedan, a dočekivali drugi period. I iako mnogih od njih više nema u ovom gradu, pa ni na ovoj planeti, neke od tih običaja mi i danas praktikujemo.

Možete li da pogodite koje?

Prva Nova godina koja se dočekivala u Beogradu gotovo izvesno padala je početkom marta, kada su, po nekim istraživanjima, Tračani slavili dolazak proleća, a mesto jelke kitili grane procvetalog drveća. Tračani su na taj dan pleli trake od crvenih niti (simbol vatre, krvi, vitalnosti) i za njih vezivali novčiće. Taj nakit su devojke prvih 12 dana proleća nosile kao ogrlicu, a onda u kosi dok drveće ne procveta, kada bi ga kačile na grane. 

 

Kelti, Singidun i kult mrtvih

Iza zidina utvrđenja, kome su Kelti dali prvi naziv Beograda - Singidun, moguće je da se 1. novembra slavio Saovin, keltska Nova godina. Saovin bio je važan, ali ni blizu veseo kao druge novogodišnje tradicije – to je dan kada Sunce slabi i silazi u podzemni svet, ostavljajući bespomoćnog čoveka u zaspaloj prirodi. Kelti i njihovi druidi verovali su da na Saovin bog tame preovladava i da se u vremenu stvara pukotina, kroz koju se duše umrlih vraćaju na ovaj svet i svojim starim kućama. Zato su Kelti na Novu godinu za svoje pretke ostavljali hranu, piće i otvorena vrata. No, kako nisu svi dusi bili dobri, na prag su polagane i repe sa izrezbarenim licima duhova zaštitnika, da odagnaju zle sile. No, ako ne baš za Novu godinu, veselja je bilo u noći uoči Saovina, 31. oktobra. Tada su se sakupljali plodovi žetve i klala se stoka, palile su se ogromne logorske vatre, a cele porodice igrale su oko plamena i pevale mistične pesme. Sa dolaskom hrišćanstva većina ovih rituala mesto je našla u zadušnicama i Noći veštica.

Rimljani i bog sa dva lica

Prvi put se Nova godina na tlu Beograda slavila 1. januara u prvom veku pre nove ere, kada je Singidunum prešao u ruke Rimljana. Na taj dan Rimljani su praznovali Janusa (po kome je januar i dobio ime), boga sa dva lica - onog koji istovremeno gleda u prošlost i budućnost, te označava promenu i početak.

Žrtvama su pokušavali da ga umilostive, da im da sreću u narednoj godini. Prijatelji i susedi razmenjivali su čestitke, poklone, smokve i med za mirnu i slatku budućnost, a većina Rimljana birala je da bar malo radi na ovaj dan, kako narednih 12 meseci ne bi bili besposleni.

Vizantinci i doček u crkvi

U vreme kada je Singidunum pripadao Vizantiji, moguće je da se ovde Nova godina obeležavana 1. septembra. Datum je odredio, s jedne strane, rimski ciklus plaćanja poreza, a sa druge 12 velikih hrišćanskih praznika - osam posvećenih Bogu i četiri Bogorodici. Događaj koji se u istoriji odigrao prvi praznuje se na Malu Gospojinu (8/21. septembar), hronološki poslednji na Veliku Gospojinu (15/28. avgust), te je 1. septembar bio idealan datum da se završi godina. Za Vizantince se pričalo da su bili narod koji je o veri pričao koliko Srbi danas o politici, te ne čudi što je njihovo praznovanje bilo liturgijsko. Verovali su da se njihova kalendarska godina poklapa sa Stvaranjem sveta, te su se na bogosluženju 1. septembra pevali posebni tropari i kontakije.

Sloveni, maske i rogovi

Malo je podataka o tome kako su Južni Sloveni proslavljali svoju Novu godinu, ali neki naučnici smatraju da je slovenski kalendar počinjao prolećnom ravnodnevnicom, dakle u martu.

Po nekima, poslednja noć stare i prvi dan nove godine zvali su se Velja noć. Verovalo da na taj dan mrtvi posećuju žive kako bi slavili sa njima, a nosile su se groteskne maske, vuneni kaputi i rogovi, što je običaj koji se u nekim krajevima Srbije zadržao do današnjeg dana.

Pojedini smatraju da su paganski šamani i veštice tog dana vršili razne obrede i palili zamrznuta prošlogodišnja zrna, a mačkare su terale Moranu, nepopularnu boginju zime, čije se odlazak burno slavio.

Turci, moda i alva

U vreme kada su Turci držali Beograd slavila se islamska nova godina - padala je 1. muharema, a računala se od 622. godine nove ere. Na taj dan sultanu su se pisale hvale i pesme, a smatralo se da će nova odeća doneti sreću, te su se žene odevale naročito lepo. No, kako navode neki proučavaoci, vodilo se računa da proslave ne uzmu previše maha, jer se u mesecu muharemu takođe obeležavala smrt Muhamedovog unuka Huseina.