Ceo svet je u neverici gledao ženu koja prkosi Homeiniju i tako rizikuje da izgubi život (VIDEO)

Buntovna, hladnokrvna, konzervativna, borac za ženska prava u pravom smislu, borac za slobodu i jednakost. Mnogi su je smatrali ateistom, a ona je volela da kaže da je "hrišćanska ateistkinja". Jedan od najoštrijih kritičara islama i sama je bila meta teških optužbi i kritika kako u muslimanskim zemljama tako i evropskim. 

Žena koja je veliku pažnju skrenula na sebe i kada je tokom intervjuisanja iranskog verskog vođe ajatolaha Ruholaha Homeinija u jednom trenutku tokom razgovora skinula maramu kojom joj je bila pokrivena kosa.

Tim činom je pokazala prkos prema politici Irana i odnosu kakav je bio u zemlji prema iranskim ženama, a samim tim i oštar stav prema islamu. To je Orijana Falači, a ovo je priča o njoj.

Postala je poznata širom sveta po svom kritikovanju rata i imala je niz dugih, agresivnih i razotkrivajućih intervjua sa mnogim svetskim liderima tokom 1960-ih, 1970-ih i 1980-ih godina prošlog veka.

Njena knjiga "Intervju sa istorijom" sadrži intervjue sa Indirom Gandi, Goldom Meir, Jaserom Arafatom, Zulfikar Ali Buto, Vilijem Brandtom, iranskim šahom Mohamadom Rezom Pahlavijem i Henrijem Kisindžerom, predsednikom Južnog Vijetnama Ngujen Van Tjeuom i severno-vijetnamskim generalom Ngujen Điapom tokom trajanja Vijetnamskog rata.

Intervju sa Kisindžerom objavljen je u Plejboju, pri čemu je Kisindžer opisao sebe kao "kauboja koji vodi voz za sobom sam na svome konju".

Kisindžer je kasnije napisao da je to "jedini najstrašniji razgovor koji je ikada imao sa bilo kojim predstavnikom štampe". 

Intervjuisala je i Deng Sijaopinga, Andreasa Papandreua, ajatolaha Homeinija, Hajle Selasija, Leha Vałensu, Muamera Gadafija, Kajetana Fic-Džejms Stjuarta, 18. vojvotkinju od Alba, Mario Soaresa, Alfreda Hičkoka i mnoge druge.

Nakon penzionisanja vratila se u središte pažnje nakon što je napisala niz kontroverznih članaka i knjiga kritičkih prema islamu koji su izazvali osudu, a negde i podršku.

Falači je rođena u Firenci u Italiji 29. juna 1929. godine. Njen otac Edoardo Falači, proizvođač iz Firence, bio je politički aktivista koji se borio da zaustavi diktaturu italijanskog fašističkog lidera Benita Musolinija.

Uprkos mladosti, tokom Drugog svetskog rata pridružila se italijanskom antifašističkom pokretu otpora "Đusticija e Liberta", delu Pokreta otpora. Kasnije je od italijanske vojske dobila orden za hrabrost.

U retrospektivnoj zbirci njenih radova iz 1976. godine primetila je:

- Bilo da potiče od despotskog suverena ili izabranog predsednika, od ubojitog generala ili voljenog vođe, moć vidim kao nehumanu i omraženu pojavu ... Uvek sam gledala neposlušno prema tlačitelju kao na jedini način da se iskoristi pravo to šta znači biti rođen.

Nakon sticanja srednje škole, Falači je nakratko pohađala Univerzitet u Firenci gde je studirala medicinu i hemiju.

Kasnije se prebacila na književnost, ali je ubrzo odustala i nikada nije završila studije.

Njen ujak Bruno Falači, takođe novinar, predložio je mladoj Orijani da se posveti novinarstvu. Falači je započela karijeru u novinarstvu još u tinejdžerskim godinama, postajući specijalni dopisnik italijanskog lista "Il mattino dell'Italia centrale" 1946. godine.  Počevši od 1967. godine, radila je kao ratni dopisnik koji je pokrivao Vijetnam, Indijsko-pakistanski rat, Bliski Istok i Južnu Ameriku.

Živela je i u Njujorku, bila je vlasnik kuće u Toskani, Falači je predavala na Univerzitetu u Čikagu, na Jejlu, Harvardu i Kolumbiji. 

Nakon 11. septembra 2001., Falači je napisala tri knjige kritički nastrojene prema islamskim ekstremistima i islamu uopšte, a u oba pisma i intervjua upozorila je da je Evropa "previše tolerantna prema muslimanima".

Prva knjiga bila je "The Rage and the Pride" (u početku članak na četiri stranice u "Corriere della Sera", glavnom državnom listu u Italiji). Napisala je da "Alahovi sinovi rastu kao pacovi", a u intervjuu za "Wall Street Journal" 2005. godine rekla je da Evropa više nije Evropa već "Eurabija". 

Njeni spisi prevedeni su na 21 jezik, uključujući engleski, španski, francuski, holandski, nemački, portugalski, urdu, grčki, švedski, poljski, mađarski, hebrejski, rumunski, srpski, hrvatski, persijski, slovenački, danski i bugarski.

Falači je postala poslednjih godina čvrsto društveno konzervativna, suprotstavljajući se pobačaju (osim u slučaju silovanja), eutanaziji, istopolnim brakovima i usvajanjima dece od strane homoseksualaca.

Dana 27. avgusta 2005. Falači je imala privatan razgovor sa papom Benediktom XVI u Kastel Gandolfu. Iako je ateista, Falači je, kako se izveštava, imala veliko poštovanje prema papi i izrazila je divljenje njegovom eseju iz 2004. pod nazivom "Ukoliko Evropa mrzi sebe". Iako je bila ateista, u "Sili razuma" tvrdila je da je takođe "hrišćanska ateistkinja". 

Falači je umrla 15. septembra 2006, u svojoj rodnoj Firenci, od raka. Sahranjena je na groblju u južnom predgrađu Firence, Galuco, na porodičnoj grobnici. Od 2018. godine ulice ili trgovi preimenovani su u njeno ime u Pizi i Arecu, u centralnoj Italiji i Đenovi, i dalje na severu. Novčanica od 20 evra je trebalo da nosi sliku Falači.

Falači je skrenula veliku pažnju javnosti zbog svojih kontroverznih spisa i izjava o islamu i evropskim muslimanima.

Ona je islamski fundamentalizam smatrala oživljavanjem fašizma protiv kojeg se borila u svojoj mladosti, da političari u Evropi pogrešno razumeju pretnju islama na isti način kao što su njihovi ekvivalenti iz 1930-ih pogrešno razumeli pretnju nemačkog fašizma; ona je negirala da "umereni islam" ustvari postoji, nazivajući ga lažnim.

Kristina de Stefano tvrdila je da "centar njenih političkih ideja i njena opsesija nije bio islam - to je bio fašizam."

Za nju je prva faza fašizma ćutanje ljudi; a politički islam drugi oblik fašizma.

Falači je dobila kritiku, kao i podršku u Italiji, gde su njene knjige prodavane u više od milion primeraka. Na prvom Evropskom socijalnom forumu, koji je održan u Firenci u novembru 2002. godine, Falači je pozvala ljude iz Firence da prestanu sa komercijalnim operacijama i ostanu kod kuće.

Pored toga, ona je uporedila ESF sa nacističkom okupacijom Firence. Organizatori protesta izjavili su:

- Učinili smo to za Orijanu, jer ona nije govorila u javnosti poslednjih 12 godina i nije se smejala u poslednjih 50 godina.

2002. godine, u Švajcarskoj, Islamski centar i Somalijsko udruženje u Ženevi, SOS Rasizam iz Lozane, zajedno s jednim civilom, tužili su Falači zbog navodno rasističkog sadržaja u njenim delima.

U novembru 2002. švajcarski sudija izdao je nalog za hapšenje zbog kršenja člana 261 i 261 švajcarskog krivičnog zakona i zatražio od italijanske vlade da je procesuira ili izruči. Italijanski ministar pravde Roberto Kasteli odbacio je zahtev iz razloga što Ustav Italije štiti slobodu govora. 

U maju 2005. godine Adel Smit, predsednica Saveza italijanskih muslimana, pokrenula je tužbu protiv Falačijeve optužujući da su "neke stvari koje je napisala u svojoj knjizi 'Sila razuma' uvredljive za islam".

Advokat Adel Smit naveo je 18 fraza, od kojih se posebno ističe jedna fraza o islamu - "bazen koji nikada ne pročišćava".

Shodno tome, italijanski sudija je naredio Falačijevoj da joj se sudi u Bergamu pod optužbom da je "klevetala islam".

Preliminarno suđenje počelo je 12. juna, a 25. juna sudija Beatriće Sikardi odlučila je da u slučaju Falači zaista treba da se pokrene suđenje počev od 18. decembra. Falači je optužila sudiju da nije poštovala činjenicu da je Smit pozivala na njeno ubistvo i klevetala hrišćanstvo. 

Dana 3. juna 2005., Falači je na naslovnoj strani italijanskog dnevnog lista objavila vrlo kontroverzni članak pod naslovom "Noi Cannibali ei figli di Medea" ("Mi smo kanibali i Medejevo potomstvo"), pozivajući žene da ne glasaju za javni referendum o veštačkoj oplodnji koji je održan 12. i 13. juna 2006. godine.

U junskom izdanju lista "Razlog", libertarijanska spisateljica Keti Jang napisala je:

- Knjige italijanske novinarke Orijane Falači iz 2002. "Bes" i "Ponos" teško da prave razliku između radikalnih islamskih terorista i somalijskih uličnih prodavača koji navodno uriniraju po uglovima velikih italijanskih gradova.

Kristofer Hitčens je pišući za "Atlantik", knjigu nazvao "svojevrsnim primerom kako da se ne piše o islamu", opisujući je kao "prepunu opsesivnog interesovanja za izmet, bolest, seksualnu maniju i reprodukciju nalik insektima, u meri u kojoj se to odnosi na Muslimana uopšte i muslimanske imigrante u Evropi posebno".