Olimpijski stadion u Berlinu i Hertu vežu brojne zanimljivosti

Zahvaljujući Eurosportu ljubitelji fudbala u Srbiji mogu da posmatraju utakmice Bundes lige. Ipak, iza kulisa se puno toga dešava što ne mogu da zabeleže kamere.

Svaki grad i stadion ima svoju specifičnost. U Berlinu je jedan od zaštitnih znakova nemačke prestonice Olimpijski stadion. Po kapacitetu (74.475) je odmah iz poznatog dortmundskog, ali njegova istorija je više nego burna. Na istoj lokaciji su dva stadiona: noviji i stari (40.000) koji je sagrađan za potrebe Olimpijskih igara 1916. Međutim, nisu održane zbog Prvog svetskog rata. Dizajnirali su ih otac i sin Oto i Verner Marš.

Noviji je sagrađen za Olimpijadu 1936. godine u južnom delu grada gde je trenutno ogroman sportski kompleks do koga se lako stiže autobusim U i S „banom“ (železnicom). Ima i dovoljno parking prostora na i pod zemljom.

Tokom 1931. Međunarodni olimpijski komitet je Berlinu dodelio domaćinstvo XI. Olimpijskih igara 1936. Nemačka vlada je odlučila da renovira stari stadion iz 1916. Kada je 1933. godine nemačka Nacionalsocijalistička radnička stranka došla na vlast rešili su da iskoriste Olimpijske igre za propagandne potrebe. Hitler je naredio da se u šumi Grinevald sagradi veliki sportski kompleks-"Reichssportfeld" sa novim stadionom. Gradnja se odvijala od 1934. do 1936. Ukopan je 12 metara u zemlju. Kapacitet novog Olimpijskog stadiona bio je 110.000! Imao je Hitlerovu VIP ložu i "Marathontor" (maratonski luk) za olimpijski plamen. Igre je svečano otvorio diktator Adolf Hitler 1. avgusta 1936, a baklju je nosio atletičar Fritc Šilgen. Olimpijski plamen prvi put je viđen u Amsterdamu 1928, u Berlinu 1936. prvi put je prenošen iz grčke Olimpije. Pređeno je šest granica sa maratonskim putovanjem od 3.000 kilometara. Ideja o nošenju olimpijske baklje je bila od Karla Dima, koji je bio politički savetnik nacističkom ministru Josefu Gebelsu. Ukupno je prodato četiri miliona karata za sva sportska događanja u Berlinu 1936. Bile su to i prve OI sa TV i radio prenosom na 28 jezika.

Američki atletičar Džesi Ovens obeležio je igre sa četiri zlatne medalje. 100, 200 metara, skok u dalj i štafeta 4 x 100 metara.

Njegov sportski uspeh je kasnije interpretiran kao direktni udar na Hitlerovu rasnu politiku i razlog zbog koga Kancelar nije hteo da čestita pobednicima. Mnogi od ovih navoda su zapravo mistifikacije i imaju malo veze sa samim Igrama.

Ovens je u Berlin stigao kao atletičar spreman za velika dela, ali niko nije mogao ni da pretpostavi koliko će senzacionalne rezultate ostvariti i koliku će slavu steći u Berlinu. Sa takmičenja u skoku u dalj od osvajanja zlata više se pamti sjajan pre svega ljudski gest Džesija Ovensa. Nemački skakač Luc Long napravio je dva prestupa u finalu. Ostala mu je samo treća serija. Ovens ga je zagrlio i šapnuo:
„Druže, vidim da imaš dobru dužinu. Savetujem ti da se ranije odraziš kako bi bio siguran da nećeš da prestupiš. Bolje je da izgubiš 10 ili 20 centimetara nego da završiš sa tri prestupa”.

Long ga je poslušao i skočio dovoljno da dođe do srebrne medalje. Tog dana, a do kraja života ostali su veliki prijatelji.
Sportski podvig Džesi Ovensa ostao je nedodiriv narednih 48 godina, do 1984. godine i Olimpijskih igara u Los Anđelesu, kada Džesijev rezultat ponavio Karl Luis.

Mit o Džesi Ovensu narastao je do neslućenih visina i zbog odnosa Hitlera prema njemu i pobedama. Nameravao je da iskoristi Olimpijske igre kao promociju nacističkog režima i demonstraciju “arijevske superiornosti“ nad ostatkom sveta. Činjenica je da je Nemačka bila najuspešnija država na OI u Berlinu, ali je taj uspeh bačen u senku jednog nearijevca, Afroamerikanca, koji je superiorno trijumfovao nad nemačkim sportistima. Hitler, navodno, nije hteo da čestita Ovensu na veličanstvenim pobedama, ali atletičar, u svojoj autobiografiji “The Jesse Owens Story“, navodi:

“Kad sam prošao pored Kancelara on je ustao, mahnuo mi, a ja sam mu odmahnuo. Mislim da su hroničari preterali u lošem prikazivanju nemačkog Firera.”

Hitler se zdravio samo sa nemačkim osvajačima medalja. Samim tim, nije se pozdravio, ni dodelio medalje Džesiju Ovensu. Amerikanac nije bio ljut iz dva razloga: prvo, na to je već bio navikao, a drugo, bio je besan na nekog drugog. Predsednik Frenklin Ruzvelt i svi ostali iz vrha SAD nisu hteli da mu čestitaju na velikom uspehu i najboljoj mogućoj reklami za Ameriku. Nisu čak poslali ni telegram! Ovens je uvek isticao da je Ruzvelt bio taj koji ga je ponizio, a ne Hitler.

Džesi je do danas u svetu ostao jedan od najvećih simbola borbe protiv rasizma, a priča o njegovom neverovatnom sportskom uspehu iz Berlina, sigurno će se prepričavati s kolena na koleno.

Nemci su nepravdu prema Ovensu isravili decenijama kasnije. Jedna od ulica uz stadion nosi ime Džesi Ovens aleja, a unutar objekta je fantastična loža u čast briljantnog atlete. Olimpijski stadion je jedna od retkih građevina koja je "preživela" Drugi svjetski rat. Najpoznatija bitka oko stadiona bila je 1945, poslednjih dana rata. Sovjeti su slučajo pogodili toranj sa satom („Glockenturm“) na kome se nalazilo zvono. Kasnije je renoviran. Olimpijsko zvono je „preživelo“ sovjetski napad i ostalo je na tornju.

Posle Drugog svetskog rata koristila ga je vojska Ujedinjenog kraljevstva. Od tada sve do 1994. britanske snage su održavale proslave "Dana nezavisnosti" sa stotinama hiljada gledalaca.

Tokom 60-ih godina prošlog veka, američka vojska i srednjoškolske ekipe predstavljale su američki fudbal građanima Berlina u prijateljskim utakmicama. Koristi se za koncerte, projekcije filmova, bokserske dvoboje, pozorišne predstave... Tokom 1998. građani Berlina su raspravljali o sudbini Olimpijskog stadiona i baštini koju on predstavlja za svet i Nemačku.

Jedni su bili za rušenje i gradnju novog stadiona dok su drugi hteli da ga nagrize zub vremena i da se sruši kao rimski Koloseum. Na kraju je odlučeno da se renovira. Posle te odluke FIFA ga je izabrala kao jedan od stadina domaćina Svetskog prvenstva 2006. Berlin je iznajmio konzorcijum poznatih građevinskih firmi. Bili su zaduženi za gradnju zajedno sa Hertom i berlinskom vladom. Početak rekonstrukcije 2000. obeležila je ceremonija kojoj su prisustvovali nemački kancelar Gerhard Šreder, Eberhard Diepgen (gradolnačelnik Berlina), legendarni fudbaler Franc Bekenbauer… Svečanio je otvoren 31. jula 2004. koncertom Pink i Nene pa je, kao u njenoj pesmi, pušteno 99 balona..

Krov stadiona je dosegao 68 metara iznad sedišta, a napravljen je od ploča koje propuštaju sunčevu svetlost. Zapadni deo (na Maratonskom luku) je otvoren da se vidi "Glockenturm". Stadion je opremljen sa najnovijom svetlosnom i zvučnom tehnologijom. Sadrži i 113 VIP loža, brojne restorane i dve podzemne garaže u koje mogu da prime 630 automobila.

Ukupni trošak renoviranja i proširenja stadiona bio je 242 miliona evra.

Koristi ga bundesligaš Herta, mada su na njemu igrane utakmice Svetskog prvenstva 1974, potom Mondijala 2006. (šest utakmica uključujući i finale)... Tradicionalno, na njemu se igraju finalni mečevi DFB (nemačkog) kupa.

Akustika u prvom planu

Grandiozan stadion ima brojne zanimljivosti.

- Bez obzira na atletsku stazu i što nije klasičan fudbalski stadion poseduje neverovatnu akustičnost i milina je na njemu igrati – kaže Srbin Marko Grujić, jedan od najboljih igrača Herte – U najvećem broju slučajeva ispunjen je do poslednjeg mesta poštio je Herta jedan od simbola grada koji je među najvećim turističim atrakcijama u Evropi i u njemu je milina živeti.