Hteo sam da budem kao Novak, patio sam jer sam sreću ugradio u san!

AlO/ Marko Metlaš

Novak i Marko Đoković, Foto: AlO/ Marko Metlaš

- Na teniskom terenu nisam bio stidljiv ni najmanje, ali van igrališta volim da budem malo... povučen, ako ćemo iskreno - rekao je Marko

Marko ističe da je sa 14 godina imao da izbora pred sobom

- Kada sam imao 14 godina, otac mi je ponudio da izaberem - studiranje ili igranje tenisa. Izabrao sam ovo drugo i tako otišao u Valensiju, na akademiju, pa se vratio u Srbiju na nekoliko meseci, da bih se potom smestio u Nemačkoj - rekao je on.

Napuštanje porodičnog doma tako mlad za njega je bilo, kako kaže 'teško isksutvo, na početku, ali i prilično obogaćujuće koje mu je pomoglo da odraste.

- Oslanjajući se samo na sebe 'postao sam odrasla osoba mnogo brže nego neka deca mojih godina, na neki način, teniseri žive u "mehuru", iako, realno, sada celo čovečanstvo to trenutno čini -  kaže on.

Ali, ostajanje u profesionalnim vodama donosi mnogo više odricanja nego što mi možemo da zamislimo.

- Posvećujući sebe tenisu, kao i bilo kom drugom sportu, iziskuje mnogo žrtvovanja. Morate da odustanete od mnogih stvari kako biste se fokusirali na ono što se dešava na terenu. Oni koji mogu da treniraju u svojim rodnim krajevima su prilično srećni, ali drugi, poput mene, moraju da napuste porodice i prijatelje vrlo rano, kako bi proveli živote putujući sami s jednog mesta na drugo, po čitavoj planeti. To je, bez ikakve sumnje, negativna strana. Ali, sa one druge, upoznate mnoge divne lokacije i mnoge divne ljude - dodao je Marko.

Ističe da mu je najteže bilo kada je napunio 23. godine.

- Patio sam mnogo jer sam svu svoju sreću ugradio u san o ostvarivanju uspeha na terenu, a oni nisu dolazili. Da stvari budu još gore, imao sam pored sebe osobu koja to jeste ostvarila, mog brata Novaka, a ja sam bio opsednut ostvarivanjem istih tih stvari. Ipak, rezultati nisu dolazili i ja sam bio nesrećniji svakog dana sve više i više. Moglo bi se čak reći da sam gubio svoj život. Nisam mogao da izdržim to više. Bio sam u vrlo lošem stanju, a nisam dozvoljavao sebi da to i ispoljim, jer nisam želeo da drugi misle da sam tako slab. To je, nažalost, veoma uobičajeno. Mnogi ljudi koji pate emotivno to i kriju jer se stide toga - kazao je on.

Sav taj bol pokušao je da ispolji na terenu.

- Pokušavao sam, jako sam pokušavao, da sakrijem osećanja sve dok ne dođem na teren, a onda su sva ta patnja, bol i bes, izleteli napolje. Ne možete tamo ništa da sakrijete. Ono što ste u životu - to se vidi na teniskom terenu. Zato teniseri, čak i kad ljudi to ne vole da vide, protestuju na igralištu ili slome reket, to i čine jer nose to u sebi - ističe Marko Đoković