Monstruozni zločini prikazani u filmu "Dara iz Jasenovca" samo su senka onoga što se zaista dešavalo: Terali su majke da slušaju vriske umiruće dece

Posebno umobolni zločini dešavali su se u izdvojenim jedinicama logora, formiranim za mučenje i ubijanje dece i to su bili jedini logori za decu u svetu.

O krvoločnom i bolesnom ophođenju ustaša prema srpskoj deci u njima ima dosta podataka, a među najznačajnijim su svedočenja žrtava koje su teror uspele da prežive. Svi oni govore isto - scene koje su gledali u logoru zauvek su im ostale pred očima.

 Kako kažu, u logore je svakodnevno dovođeno po nekoliko hiljada ljudi, a već na ulazu, deca su oduzimana od majki pod izgovorom da će ih smestiti u domove, dok su, u stvari, postepeno likvidirana.

- Prilikom oduzimanja dece od majki, deca su se grčevito držala i stiskala uz svoje matere i svi su vrištali. Samo odojčadi je bilo oko 2.000, a kada su otrgnuti od majki, ostavljeni su da celu noć leže bespomoćno na goloj livadi. Zatvorenicama je naređeno da decu okupaju, a onda su ih golu i mokru odneli u sobu i ostavili na mokrom podu, bez hrane i vode - svedočila je kasnije jedna od preživelih žena.

 Kako je opisala, tada je zločinac Ante Vrban naredio da se sva deca odnesu u jednu sobu, u zgradu do kule, gde su im majke bile zatvorene.

- Majke su slušale vrisak svoje dece. Mi smo morali da prenosimo decu u tu sobu. U sobu je nagomilano dece do metar i po visine i mi smo morali da po toj deci gazimo. Jednom detetu se pomolila ruka i noga kroz otvor, i ja sam rekla Vrbanu da ne mogu ući unutra, a on mi je na to odgovorio: „Pa šta, gurni ga, nije ga tvoja majka rodila“. Kada ja to nisam htela učiniti, on je gurnuo i detinja se noga sasvim razmrskala. Zatim je Vrban zgrabio dete za zdravu nogu i lupio ga o zid, a dete se nije ni pomaklo, ostalo je na mestu mrtvo. Od podneva do mrkle noći, mi smo donosili decu u sobu, gazili po njima, često po mrtvima. Na kraju je Vrban pustio ciklon i završio svoje krvavo delo - stoji u svedočanstvu.

 Jedno od preživele dece logoraša je Smilja Tišma, najstarija poslanica Skupštine Srbije. Kako kaže, pamti svaki dan logorovanja.

- Nas je bilo jako puno dece u tom logoru, tamo sam provela 18 meseci. Spavali smo na zemlji. To je strašan pečat, da dođu ljudi bez ikakvog povoda, naoružani, i da vas, ni krive ni dužne, ubijaju i isteruju. One koji ne žele da krenu, ubijaju na licu mesta. Muka mi je i dalje - rekla je ona za „Alo!“.

Gledala je film „Dara iz Jasenovca“. Kaže da je dobro što je snimljen, ali da je istina mnogo gora.

 - Dobro je što je film napravljen, da čuje šira svetska javnost, da čuju o stradanju Srba. Mnogo se malo govorilo o tome. Drago mi je što je sada izbila istina, jer ljudi ne znaju koliko je to strašno. Bilo je mnogo gore, ja sam film gledala i žao mi je što ne može da se prikaže na ekranu sve što se dešavalo, jer nema tih scena koje mogu da dočaraju tolike strahote - zaključila je Tišma.

 Smrt bolja od života

 Logor Jastrebarsko su vodile su rimokatoličke časne sestre „milosrdnice“, a na njihovom čelu bila je časna sestra Barta Pulherija. Zločini tih sestara ogledali su se i tokom verske nastave, tokom koje je svaki propust kažnjavan premlaćivanjem dece ili korišćenjem specijalne vrste kazne pod nazivom „krampus“.

- Kada bi dete, na primer, bilo pospano, jer se sa nastavom kretalo u zoru, časna sestra upućivala je svu decu na kažnjavanje, bez obzira na to da li su ona učestvovala u prekršaju. Tada bi ih odvodili na tavan, gde je vladao mrkli mrak. Zatim bi se pred prestravljenom decom pojavljivao ustaški vojnik prerušen u đavola, koji bi decu prvo prepadao, a zatim kretao da vitla teškim gvozdenim lancem, nasumično udarajući decu. Nakon toga, mnogo dece bi ostajalo na mestu mrtvo, a preživeli bi ostajali trajno osakaćeni - stoji u jednom od svedočanstava iz Jastebarskog.

 Mučilišta i ćelije za klanje

U stratištu Kula smrti postojalo je specijalno mučilište. U ćelijama za klanje urađeni su posebni odvodi krvi poklanih. Ubijani su i gasom, udaranjem maljevima, šipkama, udaranjem o pod ili zid, kao i prebijanjem, kamenovanjem, gaženjem, a često su žrtve terane da se ubijaju međusobno.

Činjenice

Prema izvršenim procenama, samo u logoru Stara Gradiška je od 1941. do 1945. umrlo ili ubijeno 75.000 žena i dece. SUBNOR Stara Gradiška tvrdi da je u logoru stradalo preko 80 hiljada žrtava. Zločine su sprovodile nemačke i nekoliko ženskih ustaških jedinica.