Za oko pola godine pojavilo se čak 170 različitih vakcina u različitim fazama ispitivanja. Nekolicina je već i odobrena za opštu upotrebu, a vakcinacija je toku u mnogim zemljama. Ali kako se sve one razlikuju jedne od drugih i kako će nas zaštititi od bolesti?

Za Kovid-19 postoji više vakcina nego što je to bio slučaj sa bilo kojom drugom bolešću ikada u istoriji. Sve oni pokušavaju da postignu isto - stvore imunitet na virus kod čoveka, a neke bi mogle i da zaustave prenos.

Koju vakcinu protiv korone biste primili?

To čine stimulišući imunološki odgovor na antigen, molekul koji se nalazi na virusu.

ČETIRI GLAVNE VRSTE VAKCINE ZA KOVID-19

U kliničkim ispitivanjima postoje četiri kategorije vakcina: vakcine sa celim virusom, vakcine sa proteinskim subjedinicama, vakcine sa virusnim vektorima i vakcine sa nukleinskom kiselinom (RNK I DNK). Neke od njih pokušavaju da prokrijumčari antigen u telo, druge koriste sopstvene ćelije tela da naprave virusni antigen.

1. Vakcine sa celim virusom

Mnoge konvencionalne vakcine koriste cele viruse da pokrenu imuni odgovor. Postoje dva glavna pristupa.

Te vakcine koriste oslabljene oblike virusa koji se i dalje može razmnožavati a da pritom ne izazove bolest, ili mrtav virus koji ne može da dovede do oboljevanja ali može da izazove imunološki odgovor.

Naime, naučnici su još davno primetili da kada se virus podeli izvestan broj puta (nekoliko desetina puta) on gubi određena svojstva koja utiču da izazvianje neke bolesti.

Tako ove vakcine koriste viruse čiji je genetski materijal uništen, tako da se ne mogu replicirati, ali i dalje mogu pokrenuti imuni odgovor.

Iako su ove vrste vakcine odobrene, one mogu da izazovu bolest kod ljudi sa slabim imunološkim sistemom i često zahtevaju pažljivo čuvanje na vrlo niskim temperaturama, čime su zahtevnije za upotrebu u zemljama sa manje resursa.

Ovo je slučaj sa kineskim vakcinama poput one koju proizvodi kopanija "Sinovak", koje za imunizaciju koriste mrtve viruse.

2. Vakcine sa proteinskim subjedinicama

Pojedine vakcine koriste tzv delove patogena - često fragmente proteina - da pokrenu imuni odgovor. Time se smanjuje na minimum rizik od neželjenih efekata, ali takođe znači da imuni odgovor može da bude slabiji.

Zbog toga im često trebaju pomoćna sredstva, koja pomažu u jačanju imunološkog odgovora.

Ovakve vakcine su već u upotrebi a jedna od takvih je i vakcina protiv hepatitisa B.

Da sve bude još zanimljivije, pojedine kompanije su pribegle još jednom triku. Dok su pojedine vakcine poput ruske Sputnik, iskoristile takozvane humane viruse za nosače (viruse koji su već prisutni u našem organizmu i samim tim bezopasni po naše zdravlje), druge su za istu namenu upotrebile virus tipičan za majmune!

Posledice ovoga za sada nisu poznate, a iako se smatraju bezbednim za upotrebu, preskakanje vrsta (unošenje vrsta u ovom slučaju virusa, tamo gde ih priroda nije postavila) obično sa sobom nosi neke posledice.

3. Vakcine sa nukleinskim kiselinama

O ovim vakcinama se već povela rasprava u javnosti. Radi se o vakcinama koje u same ćelije unose informacije na osnovu kojih se pokreće proces u našem telu koji sam stvara antigene.

Vakcine nukleinske kiseline koriste genetski materijal - bilo RNK ili DNK - da bi ćelijama pružile uputstva za pravljenje antigena. U slučaju Kovida-19, ovo je obično virusni spajk protein.

Jednom kada ovaj genetski materijal uđe u ljudske ćelije, koristi fabrike proteina u našim ćelijama da stvori antigen koji će pokrenuti imuni odgovor. Prednosti takvih vakcina su u tome što se lako prave i jeftine su. Budući da se antigen proizvodi u sopstvenim ćelijama i to u velikim količinama, imunološka reakcija treba da bude jaka.

Loša strana je, međutim, to što do sada nijedna DNK ili RNK vakcina nije licencirana za humanu upotrebu, što bi moglo da stvori veće prepreke za regulatorno odobrenje.

Pored toga, RNK vakcine treba držati na ekstremno hladnim temperaturama, od -70 ° C ili nižim, što bi moglo da se pokaže kao veliki izazov kod masovne vakcinacije.

U ovu kategoriju spada vakcina kompanije Moderna, koja je već danima na udaru zbog neizvesnog eksperimenta.

4. Vakcine sa virusnim vektorima

Virusne vektorske vakcine takođe deluju davanjem genetičkih uputstava ćelijama za proizvodnju antigena.

Međutim, one se razlikuju od vakcina sa nukleinskom kiselinom po tome što koriste bezopasni virus, različit od onog koji vakcina cilja, da bi ova uputstva predala u ćeliju.

Jedna vrsta virusa koja se često koristi kao vektor je adenovirus koji uzrokuje prehladu. Kao i kod vakcina sa nukleinskom kiselinom, i naša ćelijska mašinerija se ovde “otima i kontroliše” da bi proizvela antigen iz tih uputstava, kako bi se pokrenuo imuni odgovor.

Virusne vektorske vakcine mogu imitirati prirodnu virusnu infekciju i stoga bi trebalo da pokrenu snažan imunološki odgovor. Međutim, budući da postoji šansa da su mnogi ljudi već bili izloženi virusima koji se koriste kao vektori, neki mogu biti imuni na njih, što čini vakcinu manje efikasnom.