Ovako je pričao Šobajić o svom životu i početku umetničke avanture: Popili smo pivo i u kafani je počela moja karijera!

- Odavde mogu da putujem i vidim ceo svet, a osećam da sam kao slikar ponovo na nekom početku. Za umetnika je najvažniji atelje. Nemam ga već nekoliko meseci. Izgubio sam ga u pravnoj bici. Imao sam nekada divan i veliki atelje u Luci Beograd, a trenutno su sve moje slike u jednom depou kod Pančeva.

Rat i sloboda

U svim katalozima piše da je Miloš Šobajić rođen u Beogradu, ali to nije istina. Svet sam ugledao u šumi na Papuku u Slavoniji, jedne zime na kraju Drugog svetskog rata. Majka me je nosila sedam dana zamotanog kroz sneg preko Mađarske do Srbije. U Beogradu me je prijavila, a u dokumentima stoji da sam rođen 23. decembra 1944. u Starom gradu, a ne na vrhu planine u Mađarskoj.

Moj otac Vojo je posle rata bio vojni ataše i moja prva sećanja vezana su za Pariz. Imali smo kuću kod parka Monso i tamo sam prohodao. Pamtim neki ogromni asfalt, a sada kada tuda prođem, to je neki običan trotoar od tri metra, a meni je delovalo kao okean.

Selidba za Tursku

Tata se nakon Pariza uputio za Istanbul. U Turskoj sam krenuo i u osnovnu školu. Bila je to neka katolička škola, a ja sam se trudio da ceo razred i nastavnike ubedim da nema Boga. Morali su da me trpe tri godine i posle su me izbacili.

Imao sam nekih sedam godina kad sam se prvi put zagledao u jednu ženu. Bila je to Ava Gardner. Meni je Istanbul ostao u nezaboravnom sećanju kao čudo luksuza i bede u istom momentu. Viđao sam već tada prelepe žene i imao svoja merila i norme o lepoti i ružnoći.

Iz detinjstva imam i jednu traumu. Teško su mi padali roditeljske svađe. Gledao sam na to kao atomski rat. Kad sam imao 20 godina, shvatio sam da je to bio seksualni naboj među njima koji sam ja pogrešno protumačio. Dete voli da živi u miru.

Povratak u zavičaj

Nisam imao stroge roditelje. Majka Mira je još živa, ima 100 godina i dalje je u dobroj formi. Oni su me vodili svuda sa sobom po svetu, pa su me u jednom trenutku i napustili. Šutnuli su me kod babe u Nikšić. U stvari, ja sam Nikšićanin. Rano detinjstvo sam proveo u Crnoj Gori. To je najlepši period moga života. Srećan sam što nisam s njima išao u Bukurešt i posle za Avganistan.

Nema lepšeg života od onog u provinciji. I dalje sam u kontaktu s drugarima koje sam stekao tih pedesetih godina. Jedni su za Mila, a drugi protiv, ali se svi volimo. Crna Gora je danas postala Montenegro, ali to je neka druga priča.

Koreni

Naši koreni su iz sela Šobajića, koje se nalazi u blizinu manastira Ostrog. Moji preci su tamo napravili imetak u 19. veku. Potičem iz ugledne srpske porodice u Crnoj Gori koja je tu donela prvu čitaonicu, pozorište, orkestar, novine i časopise, prvo kulturno-umetničko društvo i robnu kuću. Moji preci bili su pisci, pesnici, grafičari, diplomate, lekari...

Moj predak je bio Sveti Stanko. Njemu su Turci bili odsekli obe šake. Mi smo se nekad prezivali Kadovići, ali smo se prozvali Šobajići zbog sela. Moji su od gladi pobegli u Srbiju, pa su u Valjevu promenili prezime. Danas imam i rođake Kadoviće. Od kuće u Šobajićima ostala je samo okućnica koja nije veća od jedne sobe. Iz te naše kuće vidi se more, a neki kažu i Italija, što je preterivanje.

Slikarstvo

Kad je video kako crtam, a nisam imao više od pet godina, moj otac je rekao da ću biti slikar. Sećam se da je skupljao sve te moje rane radove. On me je gurao u umetnost.

I majka je kasnije htela da mi objasni kako da živim i šta treba da slikam. Mnogo je volim, ali nisam dopuštao da mi govori šta u životu treba da radim i kako da živim.

Prvo što sam nacrtao bili su očev i majčin portret. Slikao sam i prijatelje. Bio sam brz crtač i takav ostao čitav život. U Beogradu sam završio Likovnu akademiju 1970, a onda sam pobegao u Pariz.

Svoj stil sam dobio tek posle osam ili devet godina života u Francuskoj. Osamdesetih godina prošlog veka našao sam tu svoju ideju i čoveka koji se bori da prevaziđe sve prepreke. On se stalno razvija i svaki put mislim da sam na početku. Sada tek slikam ono što treba, a već radim više od pola veka.

Hrabar i lud

Slikari sanjaju da će zaraditi milione, a takvi nekako najbrže propadnu. Put do slave jednog umetnika kreće iz siromaštva. Imao sam 70 dolara u džepu i lovu da platim sobu za mesec dana života u Parizu. Bilo je opasno, ali me je sreća pogledala. Brzo sam uspeo da potpišem prvi ugovor s jednom američko-francuskom galerijom. Napravio sam prvu samostalnu izložbu posle samo tri meseca života u Francuskoj zahvaljujući kritičaru Patriku Valbergu i mislio sam da sam sve napravio, a to je bio tek početak.

Patrik je bio tamo bog i batina i on mi je tokom prvog susreta očitao bukvicu: „Znaš li ti da je moj drug Maks Ernst tek u svojoj 55. godini prvi put izlagao u Parizu“. Popili smo pivo i u kafani je počela moja karijera. Sutradan sam već imao prvi posao.

Otišao sam u Pariz da pokažem šta znam, ali i da naučim šta ne znam. On je privlačan. Mnogi se opeku i izgore kao Van Gog ili Modiljani. Jedan moj komšija se obesio u ateljeu pored moga. Sve su to razočarani ljudi, jer ih nije primio kako su oni očekivali. Pariz je jedno opasno mesto. Divan je, ali tu se gine.

Moj drugar Zoran Jovanović došao je nekoliko godina posle mene u Pariz. Sećam se da je dobio za svoje radove današnjih 70.000 evra. On nije imao za čiste gaće, ali je pare potrošio na nov automobil.

Kad čovek počne da zarađuje novac, on nikad ne može da zaradi milione da bi stao. Nisam imao nikada pare da kupim jahtu ili „rols rojs“. Voleo sam da upoznajem nove ljude i da stvaram kontakte. To je bio moj jedini trošak.

Skromna kolekcija

Moj galerista naučio me je da sve iznajmljujem. U Parizu sam imao sreće da dobijem od grada na poklon atelje u kome je slikao Pikaso. Imao sam divnu kuću i nije mi padalo na pamet da trošim novac na putovanja. Tražio sam dugo svoj stil, a to je više način razmišljanja. Hteo sam da svi znaju da kažu - to je jedan Šobajić.

Privatno nisam kolekcionar i nemam previše slika. Razmenio sam neke svoje radove s kolegama, ali najviše volim Ljubinku Jovanović, ženu Bate Mihailovića. Ona je pravila vizantijske slike. Volim Tapijesa i Bekona, a i španske i nemačke slikare. Najviše mi je srcu mio Dado Ðurić. On je za mene najbolji slikar na svetu.