Plata je nerealno visoka, ali godišnje pogine njih 900!

 

Poslednjih nekoliko godina zapažen je trend da mnogi naši državljani odlaze u zemlje Evropske unije, Kanadu, a prevashodno u Ameriku, kako bi bili vozači kamiona. Ono o čemu se često ne razmišlja, kada se hrli ka zaradi od 80.000 dolara godišnje, jeste da je posao vozača kamiona u Americi među najopasnijima, te tokom godine na radu strada oko 900 ljudi! A često su, na žalost, krivi sami vozači, koji precene svoje sposobnosti u jurnjavi za "amričkim snom".

Naime, procentualno gledano, vozači kamiona nalaze se na sedmom mestu liste opasnih profesija u Americi, imajući u vidu da tokom radnog vremena, od 100.000 radnika strada 24,3, odnosno prem statistici iz 2016. godine, koju je objavio "Tajm", čak 918 kamiondžija je poginulo te godine.

Inače, u Americi je smrtnost najveća kod drvoseča - na 100.000 ljudi čak 135 njih strada.

Iste godine, 2016. na radu je život izgubilo 260 farmera i rančera, 217 majstora i 101 radnik koji radi na održavanju i popravljanju krovova, kao i 75 pilota i inženjera vazdušnog saobraćaja.

Zašto ovo pominjemo? Jureći američki san, ljudi već vekovima hrle ka novom kontinentu, a među njima nisu zaostajali ni Srbi. Sve češće u SAD ljudi sa naših prostora dolaze upravo da bi pronašli posao vozača kamiona, i oni pripadaju ovoj strašnoj statistici.

Tako je Beograđanin Nemanja Spasić (29) poginuo u maju prošle godine vozeći kamion kroz Teksas, a na jesen iste godine živote su izgubili i Mladen Petrović (32) i Aleksandar Savkovski (31) iz Kraljeva, u američkoj državi Ililnois u blizini Hadsona u sudaru kamiona.

Oglasi ne jenjavaju

"HITNO potreban vozač kamiona CE kategorije u Americi. Ugovor se potpisuje sa američkom kompanijom..." - jedan je od oglasa koji se već nakon dva kilika mišem može naći na internetu.

Rok za prijavu nigde nije naznačen, dakle ovi oglasi vazda su otvoreni, a brojke od prošle i pretprošle godine pokazuju da je u SAD manjak od oko 50.000 vozača kamiona.

Ali šta ih tamo čeka?

Osim plate koja se na godišnjem nivou kreće od početnih 50.000 dolara, a lako dostiže i 80.000, očigledno je da ovaj posao nosi i određene poteškoće.

O tome koliko je ovaj posao opasan u Americi ispričao nam je Srbin koji u Čikagu živi već 20 godina, a ovim poslom bavi se skoro deceniju.

Njegovo ime poznato je našoj redakciji, jer ovaj 36-godišnjak nije želeo da se eksponira, a razlog za to je što kaže da je u njegovom poslu sve individualno i, u suštini, da u nebezbednim uslovima rade oni koji neće da se pridržavaju pravila.

"Razni faktori utiču na smrtnost"

- Smrtnost vozača jeste velika, ali su i razni faktori u pitanju. Na primer, veća je količina kamiona i broj vozača nego bilo gde drugde. Zatim nepoštovanje pravila, poput dozvoljenog radnog vremena. Takođe, statistika je pokazala da uvođenje nekih bezbednosnih regulacija dovode do kontraefekta, odnosno zbog trke s vremenom, dolazi do brze vožnje, nepažnje i slično - objašnjava sagovornik "Blica".

On dalje objašnjava da je u pitanju standardno ograničenje dozvoljenog radnog vremena: radni dan se sastoji od 14 sati. U tih 14 sati 11 sati je dozvoljeno voziti, s tim da izjedna može da se vozi maksimalno 8 sati, pa mora da se napravi pauza od pola sata. I po isteku tih 14 sati pravi se pauza od 10.

Mada, dodaje on, postoje načini da se pravila izbegnu, vozi na divlje, a papiri ostanu "čisti".

- Kao i u svakom poslu i svakoj zemlji: kad bi se poštovale sve mere bezbednosti, od tehničke ispravnosti kamiona do pravila u saobraćaju, statistika bi pokazala drugačije rezultate.

Dakle, suština je u tome što vozači izbegavaju pravila, voze umorni i ne baš ispravna vozila kako bi zaradili što više novca. Među njima, jasno je, ima i Srba, a to nas dovodi do još jedne zanimljivosti na koju naš sagovornik ukazuje.

- Ako neko hoće normalan život onda može da se prilagodi uslovima, a ako hoće da pravi i kupuje stanove i kuće po Srbiji, da vozi skupa kola, onda nikad neće biti dobro. Jedan vozač će reći da je ovo odličan posao i da je super zarada, a drugi da je najgori posao koji postoji i da je zarada nikakva, a rade potpuno istu stvar. Jedan deo ljudi hoće normalno da radi i živi, dok ovi drugi žive po 10 njih u jednom stanu. Nekima je bitno da izgrade normalan život, a drugima da se voze skupoceni automobili i da se nosi markirana roba i da se pojave u Srbiji sa pričom kako je Amerika zemlja snova - kaže on, dodavši da "ovaj posao ne donosi toliko para kao pre".

On sam, ponekad je na putu po dva, pet ili čak deset dana, što zavisi od količine posla, mada sam odlučuje o tome jer je kamion njegov. Neki vozači su na putu stalno i faktički žive u kamionu, neki voze po par sati dnevno...

Problem je, priča dalje ovaj Srbin sa prebivalištem u Čikagu, to što ljudi uglavnom ne kreću od sebe i ne zapitaju se "da li je moj kamion ispravan, da li ja poštujem ograničenja i pravila, da li ja radim sve što je u mojoj moći da obavljam posao profesionalno"...

- Lično znam za par smrtnih slučajeva gde je greška bila vozačeva... Na primer: jednog je udario drugi kamion i on je ispao iz kamiona i poginuo, jer nije bio vezan. Znači, on nije kriv zato što ga je drugi kamion udario, ali je kriv što nije bio vezan i platio je životom - zaključuje on.

"Nema kontrole"

Šta je suština - zašto je ovaj posao toliko nebezbedan u SAD - sa prethodnim sagovornikom slaže se i direktor poslovnog udruženje prevoznika robe u međunarodnom drumskom saobraćaju Srbije "Međunarodni transport", Neđo Mandić.

- Ide se za Ameriku, a još više i za Kanadu. Drugačiji je sistem, duge su relacije, radi se mnogo, a naši ljudi pokušavaju da budu i šoferi i gazde - kaže Mandić, aludirajući na uopštenu praksu da, čim stanu na noge, vozači otkupe kamion i rade samostalno.

Izostanak kontrole ključan je za tako poražavajuće rezultate o smrtnosti, kaže on.

Kako objašnjava Mandić, u Evropi i Srbiji su drakonske kazne za firmu ukoliko vozač nije odmoran, ili izostanu putni nalozi... U Americi vozači nisu kontrolisani na taj način, kao preduzetnici, i samim tim nisu kontrolisani uopšte. Tako dolazi do prekoračenja radnih sati.

- Voze koliko voze, misleći "ja sam mlad i sposoban, mogu više od 8 sati da vozim" - kaže Mandić.

Sličan problem postoji i u Srbiji, ali kada su u pitanju manje prevozničke firme.

- U firme sa deset i manje kamiona, inspekcija nije ušla deset godina. Problem je što nema mnogo inspektora, i onda oni obilaze veće firme koje imaju mnogo kamiona, a kod takvih je sve pod konac, jer imaju pravne službe, saobraćajne inžinjere... - zaključuje Mandić, dodavši da je takav sistem i u Americi.