Potresna svedočenja ljudi, koji su kao deca preživljavali pakao u logorima za decu NDH

- Svi smo išli po četvoro u redu u jednoj koloni. Sa mnom su bila moja dva brata, Mišo i Dušan, a naši roditelji Ilija i Dragana su, srećom, u zoru upregli volove da odvezu žito za vršidbu, kako bi se vratili pre vrućine. U povratku su čuli šta se dogodilo, pa ostali u šumi. Kolona nas nesrećnih se kretala prema Pakracu, a onda su nas zaustavili i podelili. Jedne su ubijali u crkvi ili bacali u bunare, a nas iz druge polovine kolone su stavili u vagone i odvezli u Staru Gradišku - priseća se Ljubomir Radojčić.

Bratska sloga pobedila

U tom logoru deca Radojčića su provela zajedno mesec i po dana, pa su ih razdvojili.

- Srednjeg brata, koji je bio izuzetno lep i stasit, posebno su odvojili, za sebe, da ga regrutuju u ustaše, a starijeg brata za logor u Sisku, dok su mene stavili u prostoriju sa manjom decom. Starija braća donose odluku da je najbolje da se ne razdvajaju i kuju plan da izvuku mene i svi se popnu na prikolicu kamiona koji vozi u logor u Sisku - priča Ljubiša.

Deljeni na stočnoj pijaci

Bratski plan je, na sreću, uspeo.

- I uspeli smo, ali... Sve je bilo i dalje toliko strašno. Gladovali smo, nismo imali šta da obučemo i sve je bilo prljavo. Onaj ko je plakao, dobijao je žestoke batine. Ne bih znao tačno da kažem koliko smo proveli u tom logoru, ali pamtim kada su nas odande dopremili u Zagreb, na stočnu pijacu. Bili smo izdeljeni u grupe, u jednoj moja dva brata, ja i još petoro dece. Dolazili su neki ljudi i kupili decu, da im čuvaju stoku i rade razne poslove - kaže Ljubiša.

Kako kaže, kada su ustaše sve izdvojile iz njegove grupe, ostao je sam.

Uzeo me Zagorac

- Došao je neki vremešni Zagorac, koji je bio vrlo pobožan i razgovarao je sa nekom časnom sestrom. Ona mu je rekla: „Jaoj, uzmite ovog malog“. Kako sam to čuo, čvrsto sam ga uhvatio za nogavicu, a on je kazao: „Hteo sam neko veće dete, ali, eto, ne mogu ovo ostaviti“. Stavio me je na bicikl i dovezao svojoj kući u Vugrovac, sedam kilometara od Zagreba. Zvao se Andrija Pukšec - priseća se Ljubomir Radojčić i zaključuje:

- I Andrija i svi njegovi ukućani bili su izuzetno dobri ljudi. Siroti, ali dobri. Kod njih sam živeo i radio tri i po godine, dok moja mama nije stigla iz Aušvica i našla nas preko Crvenog krsta 1945.

Ljubomir je u Srbiju došao kao izbeglica iz Slavonije 1991, kada se Jugoslavija raspala.