Nikad objavljeni intervju sa slavnim Milošem Šobajićem! Iza sebe ostavio izabranicu egzotične lepote, a način na koji su se upoznali će vas oduševiti

U nebičnom salonskom stanu beogradskog centra, u kome se meša belina sa bojom duvana, dočekao nas je istaknutu pripadnik Pariskog kruga, slikar Miloš Šobajić, umetnik čije stvaralaštvo igrom slučaja prati ime kralja kubizma Pikasa. Ne samo da Šobajić koji već decenijama živi i radi na  relaciji Beograd – Pariz, u gradu svatlesti stvara u istom ateljeu u kome su svojevremeno nastajala Pikasova dela koja su unela revoluciju u umetnost, već je i jedna od najprestižnijih privatnih kolekcija “Hermes” od srpskog galeriste iz Nemačke tražila da kupljene dve njegove slike okači upravo pored Pikasa i Šagala.

Koliko veliki umetnik može biti jednostavan pokazala je srdačnost već na ulasku u njegovo carstvo – dom kojem je pečat dala Šobajićeva supruga Lotos.

- Ni u Parizu, ni u Beogradu od nekretnika nemam ništa u vlasništvu. Uvek sam iznajmljivao stanove. Tome me je naučio prvi čovek kog sam upoznao kad sam 1972. sa Lotkom prvi put stigao u Pariz. Bio je to Versel, galerista iz Amerike, koji je bio izuzetno bogat a nikad ništa nije kupio, iznajmljivao je čak i kola. To sam primio k znanju iako je lepše da imate svoj dvorac, planetu. U ovom stanu od 130 kvadrata preselio sam se sa Lotkom pre godinu i po dana. Mnogo nam se svideo tako prostran i svetao stan sa tri terase. Možda ću ga i kupiti, jer je ipak red da pod stare dane imam nešto za sebe, priča Šobajić. Jednostavnost oplemenjena umetnošću osnovna je karakteristika jedinstenog enterijera za koji Šobajić kaže da ga je Lotka zvala nemačkim stilom. Beli zidovi, veliki ručno rađeni kauči i drvenarija u
žućkastim tonovima duvana i sjajan parket nose širinu koja nije opterećena detaljima i ukrasima.

- Ovde su samo figure dva psa čuvara – kerbera, drag poklon od kuma antikvara Vlade Perovića koji je doneo kad smo se4 uselili u ovaj dom. Tu je naravno i dobro osvetljenje, veliki trpezarijski sto koji je pravio njen brat, školske stolice koje su se Lotki svidele, iako su možda malo neudobne za  duža sedenja. Na isti je način opremila i trpezariju u Parizu, koji se od ovog razliku po tome što tamo dominira belina uz sive tonove, priča Šobajić.

Napominje da voli svaki deo stana, od praktične kuhinje i garderobe, preko prostrane spavaće sobe i tri terasa, ali mu je omiljeni kutak fotelja pokraj prozora u ogromnoj dnevnoj sobi.

- I ja kao i svaki Crnogorac volim da se odmorim kad ustanem. U toj fotelji sedim i odmaram dok sanan pokušavam da se setim obaveza koje moram da obavim dok mi Mirka, jedna dama postavlja doručak i kuva kafu. Ako nemam sastanke i posla na fakultetu odlazim u moj drugi dom – atelje u Luci Beograd, priča Šobajić. Kroz veliki prozor, delimično prekriven zanimljivom zavesom, vidi se zelenilo uličnog drveća.

- Spuštam je s jeseni kad ogoli drveće jer se iz zgrade preko puta sve vidi. Lotka je tako lepo stavila zavesu i tako će ostati. I to je više kao neki zastor, funkcionalno, lepo i neobično namešteno, objašnjava Šobajić koji ako ne ide na sastanke ili Fakultet za umetnost i dizajn Megatrend Univerziteta na kome je dekan, odlazi u drugi dom – atelja u Luci Beograd. Tokom života promenio je više stanova, kako u Beogradu, tako i u Parizu.

Trenutno ima stan na umetničkom Monmartu, u kom je proveo više od 35 godina sa Lotkom, i atelje u kom je stvarao Pikaso.

- Kuću u Parizu dobio sam besplatno od francuske države, na peščanom trgiću umetničkog Monmartra. U njoj ću biti večno. Kuća nije velika, ali je veoma šarmantna. Moja atelje u kom je svojevremeno stvarao Pikaso, je u kraju u kome su živeli mnoga slavna imena, uz Pikasa slikari Fan Dongen, Huan Griz, najčuvenija šansonjerka Patašu, pa tragična Dalida u svojoj vili...

Fascinantno je živeti i stvarati u prostoru gde je nastajao Pikasov kubizam, završava Miloš Šobajić.

U intervjuu snimanom 2016. godine Šobajić je otkrio da u umetnosti i ona u njemu ne bi bili potpuni bez prisustva žene, koja nije na platnu, ali da je deo njegovog večnog ljubavnog zanosa, kako sam reče, udisaj bez koga ga ne bi bilo. U raskošnom salonskom stanu u centru srpske prestonice veliki Šobajić za „Vodič za život“ otkriva sebe u umetnosti i ljubavi sa Majom, ženom jedinstvene egzotične lepote ponete iz amazonskih predela Perua.

Vaša zanesenost, zaljubljenost je posebna umetnička priča?

- Naišao sam na Maju Iskijevdo s kojom sam se družio 2350. godina pre Hrista. Nedavno smo pronašli mesto gde smo se tada sreli. Kada smo posetili to mesto, zaključili smo da smo tamo bili u prethodnim životima. Verujemo da smo četvrti put put zajedno u životima kojima živimo na zemlji. Desila se zapavo jedna neverovatna priča. Letos smo išli kolima na Lefkadu. Zalutali smo i nakon tri sata tumaranja dospeli u mesto Kozina na severozapadu Grčke. Maja je prethodno rekla da ćemo ići u Kozinu, iako ni ona, ni ja, nismo pre toga ni znali da postoji. Tražili smo put, pa se vraćali, pa u krug. Naišli smo na neko malo seoce sa pravoslavnom crkvom i kafanom.Pitali smo kako za Lafkadu i opet nakon dva sata navodne vožnje ka otoku, ponovo ušli u Kozinu. To je mesto našeg prvog susreta na planeti. Sada se znamo već deset godina, jer na mom faultetu predaje arhitekturu. Po majci Maja je Peruanka, a po ocu Srpkinja, iz porodice Todorović. Zajedno smo od 16. jula, skoro pet meseci, i ne napušta me misao to žena mog života. Po povratku sa Lefkade smo opet zalutali u Kozinu. Opet su nam objasnili kako da izađemo, ovaj put na pravu cestu severa Grčke. I opet se dogodilo isto, vratili smo se u Kazinu. Neverovatno je koliko nismo mogli da izađemo iz tog začaranog kruga.

Kao mlad uplovili ste u začarani krug, ali umetnosti koji se otvorio pred Vama u Gradu svetlosti?

- Hrabro sam 13. januara 1972. godine sa nekoliko kofera i mojih desetak slika krenuo u Pariz. Maltene nikoga nisam tamo poznavali, a uputio sam se da bih pokušao živim u Parizu, a zatim i da pokažem šta znam da radim, da vidim da li tamo može da funkcioniše, ono što mislim i nameravam da slikam. Posle godinu dana smo ukopčao sam da sam imao čak dve izložbe. Jednu kod Lambera, a drugu kod Versela. Tako da sam ozbiljno počeo da živim od svog posla, i od ljubavi, bez koje u životu nema ništa.

To pokazujete i danas sa odabranicom egzotične lepote?

- Da. Maja je apsolutno egzotična, jer je Peruanka, do bola ima izgled egzotične žene s kojom će završiti život. Maja je moj tip žene koje sam dugo, dugo tražio, hiljadu, dve hiljade godina, i nađem baš takvu. Nedavno sam snimio film „Zagubljeni spisi Marije Magdalene“. Uradio je Vlada Valešinski. Moja Maja je dočarala Mariju Magdalenu. Obukli smo joj odoru i pisala je aramejski. Zabeležen je na Sajmu knjiga, u prostoru gde sam izlagao, bio je montiran i lift iz kog je izleteo sam Magdalenin rukopis.