Pesma koju Bora Drljača nikada nije hteo da peva i kako je prekinuo moj intervju sa Draškovićem i rekao: Vuče, prenesi onom Dačiću...

Bora je razveseljavao ljude pevajući do prilično kasno u noć, a u jednom trenutku je stao i odbio naručenu pesmu. U mikrofon je pričao i obrazložio zašto ne želi da peva "Čudna jada od Mostara grada", govoreći svima da tu pesmu nikad ne pevaju i ne naručuju, ako su Srbi, jer je tu naš narod strašno postradao. Bora je pričao da su kule u Čelebiću, o kojima se peva u pesmi, bile jedno od najvećih ustaških uporišta i stratišta Srba gde su počinjeni nezamislivi i monstruozni zločini tokom Drugog svetskog rata u NDH.

I sam Bora obeležen je za ceo život tragedijom, odnosno zločinom, kada su mu ustaše zaklale majku koja ga je držala u naručju. Imao je tada samo tri godine.

Kada je muzika utihnula, duboko u noć, seo je Bora sa nekolicinom nas koji smo ostali do fajronta, pa je od uobičajenog ćaskanja, počela i malo šira priča o politici, istoriji, poreklu, pesmama...

Bora je recitovao stihove epskih pesama i "Gorskog vijenca", poput nekog kafanskog boema ili bolje rečeno i priličnije, poput kakvog guslara iz starih vremena i time poentirao svoje kratko izlaganje o "učiteljici života".

Sećam se, recitovao je tada, opisujući stihovima velikog Njegoša tragičnu sudbinu našeg naroda o kojoj je poprilično dobro znao, toliko, da bi mnoge iznenadio i postideo kada bi ušli u kakav razgovor sa njim, misleći naivno da je prost zabavljač.

"Što uteče ispod sablje turske,
što na vjeru pravu ne pohuli,
što se ne hće u lance vezati,
to se zbježa u ove planine
da ginemo i krv prolivamo,
da junački amanet čuvamo,
divno ime i svetu svobodu."

Prekinut intervju sa Vukom Draškovićem

Drugi put sam ga sreo nekoliko godina kasnije. Na sajmu medija.

Moj gost bio je Vuk Drašković, na sajmu medija, a radio sam za jednog drugog izdavača.

Draškovićeva poprilično duga izlaganja, praćena dramskim pauzama, sanjivim pogledom i otegnutim govorom, u jednom trenutku, prekinuo je Bora Drljača koji se tu slučajno našao, tačnije šetao Sajmom. Javio nam se srdačno, a kada je shvatio da je upao usred razgovora, povukao se, ali sa osmehom dobacio Draškoviću: Vuče, ako vidiš onog Dačića, reci mu da ne pjeva više! Krade mi posao!

Intervju sa Draškovićem je nastavljen i priveden kraju posle poprilično opširnog izlaganja mog gosta, ali nikada nije objavljen, zahvaljujući intervenciji urednika, a anegdotu o Bori sam sačuvao za neko drugo vreme, a i bilo je glupo pričati je bez kompletne slike.

Gospodin sa glasom gorštaka

Bio je istinska legenda muzike koju nove generacije ne znaju, ismevaju ili pokušavaju da zaborave, valjda zato što ih taj zvuk i glas gorštaka podseća na korene kojih su se odavno odrekli, pa im sve nekako neprijatno kad prorade geni koji potiču sa divljih dinarskih planina.

Upravo onih planina koje je Njegoš veličao u svojim stihovima, sa kojih je poteklo sve ono što je stvaralo, gradilo, muški se borilo i osvajalo, a što se u gradovima kasnije razgrađivalo i nestajalo, stvarajući neprekidni krug zakona prirode, uspona i pada civilizacije.

Bio je jedan od onih ljudi od kojih se mnogo toga moglo naučiti, koji su nosili neku mudrost naših starih, koja nije poticala iz silnih škola, već iskustva i intuicije, nekog misterioznog kolektivnog nesvesnog, nasleđa predaka, kako je to opisivao Jung.

Bio je Bora izuzetan pevač, gospodin, stari vuk.

Počivaj u miru, legendo.