Boljševizam je sada mrtav, ali džihad je živ i zdrav

Njegov tekst prenosimo u celosti:

Predrasude u zapadnom svetu o pravoslavlju – pogotovo van centralnoevropskog prostora koji pripada nemačko-austrijskom kulturnom miljeu – retko podrazumevaju antipatiju prema pravoslavnoj veri kao takvoj. Veliki broj verujućih protestanata i rimokatolika, u SAD pre svega, ima pozitivan stav prema pravoslavnom hrišćanstvu. Oni u njemu vide moralno konzervativni i liturgijski dosledno čvrst bastion nasuprot inovacijama čitavog spektra hrišćanskih crkava i „crkava“.

Proteklo je previše vremena otkada su zapadni hrišćani morali da se bore sa mačem u ruci kao hrišćani, a ne kao Francuzi, Španci, Nemci, itd. U trećoj deceniji 21. veka oni teško shvataju da u Evropi, na Bliskom istoku i drugde još uvek ima naroda i zajednica, pretežno pravoslavnih (ali i drugih, poput Jermena, maronita, Kopta…) za koje njihova hrišćanska vera predstavlja životno važno pitanje.

Sa druge strane, postoje oni zapadnjaci kod kojih je antipatija prema pravoslavnom hrišćanstvu utemeljena upravo na tradicionalnom karakteru nacija koje se graniče sa islamom ili su njime okružene. Sa liberalno-globalističke tačke gledišta, viševekovna borba tih naroda protiv islamizacije – a danas i protiv ništa manje fatalne zapadne postmodernizacije – predstavlja teško oprostiv greh.

Samouništenje Zapada

Ovaj mentalni okvir podseća nas na odnos Zapada prema Istoku tokom turskog prodora u Evropu. Krajem 14. i početkom 15. veka životno ugrožene države romejskih Grka, Bugara i Srba suočavale su sa nadmoćnim osmanskim zavojevačima. Tadašnji zapadni stav bio je eksplicitan: pomoći ćemo vam samo ako se odreknete pravoslavlja u korist rimokatoličanstva. Sabor koji je počeo u Ferari a okončan u Firenci nije ostavio nikakvu dilemu u tom pogledu. Čak ni tada, međutim, pomoć nije stigla. U taj crni utorak, 29. maja 1453. godine, Konstantinopolj je pao pred silama mraka.

Srbiju je ubrzo snašla ista sudbina. Međutim, Srbi su imali presudno značajan moralni resurs koji ih je održao u mračnim vekovima koji su usledili. Nasleđe i duh Kosova i kosovskih junaka-mučenika održao ih je u uverenju da sile mraka bivaju na kraju pobeđene, a da oni koji se drže svetlosti i vrline konačno pobeđuju – čak i kada takva pobeda deluje nemogućom – jer ima Boga. Kosovo je tako oblikovalo Srbe kao jednu kvintesencijalno hrišćansku naciju.

Posmatrano u savremenom geopolitičkom kontekstu, kada su se zapadni klerici – naročito papa Jovan Pavle Drugi – pridružili pozivima za vojnu akciju zapadnih sila protiv pravoslavnih Srba a u korist muslimana, Vojtilini pozivi na dijalog i konačno ujedinjenje (što su teme njegovih enciklika Ut Unum Sint i Slavorum Apostoli) delovali su zastrašujuće poznato istočnim hrišćanima. Pravoslavnom istoku je praktično saopšteno kako stoje stvari: ukoliko se ne potčini tutorstvu Zapada u političkim, društvenim, moralnim i ekonomskim pitanjima – odnosno kolektivnoj „religiji“ prosvetiteljskog nasleđa – ponovo će biti bačen muslimanskim vukovima. Štaviše, kako je to NATO pokazao u proleće 1999. godine, Zapad će ga čak vezati kako bi ti vukovi mogli na miru da ga prožderu.

Nemoral ovog pristupa (o njegovoj gluposti da i ne govorimo) očigledan je. Možda hrišćani nikada neće uspeti da se slože u doktrinarnim pitanjima. Međutim, čak i ukoliko Istok i Zapad nikada ne budu u stanju da dele zajednički putir i diskos, da li to znači da moraju biti neprijatelji? Trezvenom analitičaru geopolitičke scene očigledno je da Zapadu opstanak pravoslavne hrišćanske civilizacije Istoka treba da bude skoro isto važan kao i samim pravoslavcima. U ne tako dalekoj budućnosti sudbina samog Zapada mogla bi da zavisi od njihovog opstanka. Činjenica da Zapad ne uspeva da spozna ovu realnost deo je iste nesposobnosti da se spozna sopstvena ranjivost, dok šume minareta niču po Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.

U današnjoj Zapadnoj Evropi više ljudi se moli u džamijama petkom nego u crkvama nedeljom. U SAD ludilo kultur-marksizma nema granice. Nevera i gubitak osećaja za sopstveni prostor i mesto u vremenu karakterišu milione zapadnjaka. Ta patologija ide ruku pod ruku sa kultom Evropske unije i neprekinutom težnjom ka svetskoj dominaciji političkog duopola SAD, pogotovo pod neoliberalima koji su se prošlog januara vratili na vlast.

Brisel i Vašington nemaju u svemu istovetnu agendu, ali oba centra moći dele isti prezir i odbojnost prema tradicionalnim društvima i kulturama. Globalizam već decenijama zatire ostatke nasleđenih vrednosti i identiteta, a pritom u isto vreme izaziva drastičnu demografsku promenu unutar samog Zapada. Evropa umire. Dopuštajući milionskim migrantskim supkulturama iz Trećeg sveta da niču unutar njihovih društava, zapadne nacije omogućile su nastanak paralelnih društvenih i političkih struktura, uglavnom tvrdo islamističkih, nad kojima institucije zemalja-domaćina nemaju kontrolu i ne pokušavaju da je uspostave.

Zapadna pravoslavofobija

Navedeni simptomi zapadnog propadanja neraskidivo su vezani za odbojnost koju pojedini segmenti posthrišćanskih elita Zapada gaje prema pravoslavnoj tradiciji, kulturi i duhovnosti. Geopolitički kontekst jugoslovenske krize 1990-ih ne može se razumeti bez makar delimičnog poimanja kulturnog konteksta koji je sveprisutnu srbofobiju – obrazac zapadne politike na Balkanu koji traje već celu jednu generaciju – učinio legitimnom i atraktivnom.

Navedeni kulturni kontekst pre svega je oblikovan sveprisutnim stavom vladajućih zapadnih elita da nacije oblikovane pravoslavnim hrišćanstvom pripadaju tradiciji koja je drugačija, tuđa, čak zlokobna. Ta percepcija drastično se ispoljila u izjavi koju je 2014 dao Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, da je „pravoslavlje opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“

Pišući u časopisu Hronike pre dve decenije, iskusni politički analitičar i moj prijatelj Džejms Džatras istakao je da postoji „čudna doslednost“ u negativnim reakcijama Zapada na pravoslavlje i pravoslavne kulture. Po njemu ona (barem naizgled) predstavlja odraz predrasuda zasnovanih na neznanju, strahu i nerazumnoj fobiji koja prevazilazi puki antisrpski, antiruski ili antigrčki sentiment. Da bi ukratko sažeo navedeno stanje zapadnog duha, skovao je termin „pravoslavofobija“.

Sa druge strane, moguće je (pa i verovatno) da neprijateljske reakcije zapadne elite na pravoslavlje nisu samo „predrasude“, odnosno da nisu izazvane njenim nerazumevanjem ove tradicije, nego naprotiv – da su takve reakcije uzrokovane pravilnim procenama postmoderne zapadne elite koja pravoslavlje precizno identifikuje kao prepreku za realizaciju njenih političkih, ekonomskih i kulturnih ambicija u modernom svetu. 

Nije li jasno da sile postmodernosti tretiraju svaki pokušaj premošćivanja jaza između srca i uma kao inherentno subverzivan? Kako je ukazao američki pravoslavni teolog Vinsent Rosi, u srži problema je pitanje šizme u duši savremenog, prvenstveno zapadnog čoveka:

„Ključ problema neadekvatnog shvatanja i uvažavanja pravoslavlja i pravoslavnih zemalja poput Srbije, Grčke ili Rusije u savremenom (zapadnom) svetu nalazi se pre svega u činjenici šizme. Ovo međutim nije samo šizma crkvenih organizacija – npr. rimokatoličke i pravoslavne crkve, ili kulturnih, političkih i istorijskih entiteta kao što su „grčki istok“ i „latinski zapad“. Primarna šizma je ona koja danas postoji u najakutnijoj formi, a to je zapadna šizma uma od srca i srca od uma“.

Uveličana kroz vreme i istoriju i umnožena kroz generacije, ističe Rosi, ova šizma predstavlja moćnog vajara duša. Ona stvara strah i neprijateljstvo. Deo savremenog sveta naziva se „zapadnim“ upravo zato što njegov nastanak leži u „emancipaciji“ Zapada od navodnih verskih okova kroz racionalizam, humanizam i sekularizam prosvetiteljstva. Stvorio je kulturu čijim vrednostima dominira racionalističko-humanističko-sekularistički pogled na svet. On otuđuje um od srca i daje prioritet umu nad srcem.

Pravoslavni svet, pak, nije oblikovan vrednostima i obrascima modernosti, još manje postmodernosti, nego tradicionalnim kulturama koje se opiru racionalističkom humanizmu. Taj otpor zapadna elita smatra subverzivnim i opasnim. Oni uistinu mrze pravoslavlje, jer su sveni da ono ima potencijal da raspali ugarke obnove i otpora, što je nedopustivo.

Taj sentiment može da objasni oklevanje američkih i zapadnoevropskih funkcionera, čak i nakon 11. septembra, da nazovu čečenske ubice dece u Beslanu teroristima. U istom duhu, donosioci odluka u zapadnim prestonicama stvorili su pristrasnost u balkanskim pitanjima koja izlazi iz okvira racionalne debate. Zato su u Srbiji pre 22 godine izveli agresiju sa predumišljajem koja se jedino može porediti sa planovima kovanim u Berlinu 1941. Zato su na Kosovu, posle kriminalne agresije u proleće 1999, dopustili uništenje pravoslavnih svetinja i ilegalnu secesiju bande kriminalaca. Zato su u Hrvatskoj asistirali u sprovođenju najmonstruoznije operacije etničkog čišćenja u posleratnoj Evropi. Zato su u Bosni i Hercegovini otvorili kapije prodoru džihada ka srcu Evrope.

„Racionalni“ razlozi nisu dovoljni da objasne tako doslednu politiku. Ona ponavlja ludost Zapada iz 1204: osvajanje i pljačku Konstantinopolja u zloglasnom Četvrtom krstaškom ratu. Franci nisu shvatali da je Novi Rim zaštitnik i čuvar Zapada. Izdajstvo krstaša utrlo je pravce osmanskog prodora u Evropu, koji potom neće stati sve do zidina Beča.

Hrišćanski otpor

Dijalog i uzajamna pomoć između katoličkih, pravoslavnih i protestantskih tradicionalista istovremeno je i moguća i poželjna. Ponaosob razbijeni, potpuno su bespomoćni u borbi protiv modernizujućeg, relativizujućeg kancera. Istinska hrišćanska tradicija spasila je i zaštitila mnoge pravoslavne, katoličke i protestantske tradicionaliste od arogantnog uverenja da ljudi mogu da reše sve tajne sebe i sveta sopstvenim razumom. Takvi tradicionalisti su prirodni saveznici na strani života, dobra, ljudskog opstanka.

Otpor snagama mraka mnogo košta, kao što vidimo u sudskim progonima nepodobnih Amerikanaca u protekla tri meseca. Progon i mučeništvo neraskidivo su vezani za pravoslavno iskustvo, najpre pod muslimanskim osvajačima, počevši u srednjem veku, što se nastavlja u mnogim delovima sveta do danas. Progon i mučeništvo takođe su iskusili u 20. veku pod komunizmom. Progon i mučeništvo vezuju pravoslavnu crkvu našeg doba sa ranom hrišćanskom crkvom, „jer se sila moja u nemoći pokazuje savršena“ kako reče Hristos Svetom Pavlu (2. Kor 12, 9). Vidimo kako se njegove reči vazda ispunjavaju kroz istoriju pravoslavlja od pada Vizantije. Videli smo to u najvećoj mašini za ubijanje hrišćana u istoriji koju je uspostavio Vladimir Iljič Lenjin i njegovi sledbenici.

Boljševizam je sada mrtav, ali džihad je živ i zdrav. Antonio Soci, autor „Novih progonjenih: Istraživanja antihrišćanske netolerancije u novom veku mučeništva“, pruža dokaze da od 1990. godine oko 160.000 hrišćana bude ubijeno svake godine, uglavnom od strane muslimana. Beležeći napade, pogrome i ratove u Istočnom Timoru, Indoneziji, Sudanu, Egiptu, Pakistanu, Indiji i na Balkanu, Soci identifikuje islamsku agresiju kao glavnu pretnju. Ali ipak, on dodaje: „Ovaj globalni progon hrišćanstva i dalje se odvija, ali ga u većini slučajeva ignorišu masovni mediji i hrišćani na Zapadu“.

Primer novih mučenika i njihovo zaveštanje dragoceni su, jer će u ovom veku doći red na zapadne hrišćane da iskuse mučeništvo. U Zapadnoj Evropi i SAD već bivaju progonjeni zbog odbijanja da prihvate uništenje moralnih temelja društva. Kako se postmoderni liberalni teror bude pogoršavao, postaće neophodno za sve hrišćane da definišu šta je dopustivo, a šta je nedopustivo u odnosima između crkve i države, naročito države koja vodi zlu politiku.

Ovo je posebno važno za Srbe i sve druge vernike u Srbiji u trenutku kada se, upravo pod pritiskom zapadnih nosilaca pravoslavofobije, suočavaju sa nametanjem monstruoznih zakona koji podrivaju same temelje porodice, ljudskog dostojanstva, prirode i istine.

Nužno je odbaciti bilo kakvu apsolutizaciju državnog autoriteta. Institucije i zakone treba prihvatati kao imperativ samo u onoj meri u kojoj nastoje da podrže dobro i ograniče zlo. Problem je prepoznala Ruska pravoslavna crkva izvan Rusije u Poslanici savetu episkopa u inostranstvu iz 1933. godine:

„Pokušaj da se iscrtaju sfere uticaja između crkve i države u kojima duša pripada crkvi a telo državi, u principu nikada neće postići svoj cilj. Moguće je podeliti čoveka na dva razdvojena dela samo u apstraktnom smislu, dok u realnosti duša i telo čine jednu nedeljivu celinu. Jedino smrt rastače niti koje ih vezuju“.

Jubilarni sabor episkopa Ruske pravoslavne crkve, održan 2000. godine takođe se bavio ovim problemom. Tako su nastale Osnove Ruske pravoslavne crkve o društvu:

„U svemu što se tiče isključivo zemaljskog poretka stvari, pravoslavni hrišćani dužni su da poštuju zakon, bez obzira na to koliko nesavršen ili neprijatan bio. Međutim, kada poštovanje zakonskih zahteva preti večnom spasenju i uključuje apostaziju ili činjenje kakvog drugog nesumnjivog greha pred Bogom ili bližnjim, hrišćanin je pozvan na podvig ispovedanja zarad Božije istine i spasenja njegove duše za večni život. On mora da stane protiv nespornih kršenja Božijih zapovesti koje čini društvo ili država“.

Amin! Ukoliko je zakonski otpor nemoguć ili neefikasan, na primer u slučaju nametanja satanske indoktrinacije dece, onda hrišćanski vernik mora da se okrene građanskoj neposlušnosti. Crkva je lojalna državi, ali Božije zapovesti za ispunjenje zadatka spasenja – u bilo kojoj situaciji i bilo kakvim uslovima – iznad su ove lojalnosti. Ukoliko autoritet države tera pravoslavne vernike na apostaziju od Hrista i njegove Crkve, na činjenje grešnih i duhovno štetnih radnji, Crkva i verni narod imaju i pravo i dužnost da otkažu poslušnost državi. Ukoliko i kada progoni počnu, oni moraju i dalje da otvoreno svedoče veru – i da budu spremni da slede put ispovednika i mučenika Hristovih.