Vuk Kostić otkrio: "Dok su oni sedeli u bifeima pozorišta, ja sam se igrao autićima pored njihovih nogu"

Privatno, prilično vuk samotnjak, zaljubljen u prirodu koliko i u umetnost, uspeo je da ostvari svoje snove. Vuk Kostić iskreno govori o karijeri i svom, kako kaže, „šarenom životu“ koji živi punim plućima.

Iako je uspeh serije „Ubice mog oca“ karijeru Vuka Kostića u poslednje vreme dobrim delom usmerio na ulogu inspektora Aleksandra Jakovljevića koja je već postala kultna, opus ovog glumca je i te kako inspirativan i bogat da bi se vezivao samo za jedan projekat. Odrastajući na staroj glumačkoj školi, među velikanima, uz oca umetnika, stasao je u glumca koji se nije plašio uspeha, ali je znao da talenat ne sme da uzima zdravo za gotovo. Zato je, još kao vrlo mlad, prepoznat za uloge koje se pamte. 

Serija “Ubice mog oca” je najdugotrajniji televizijski projekat u njegovoj karijeri. Vuk je otkrio sada na koji način je, iz sezone u sezonu, nadograđivao lik Aleksandra:

- Nataša Drakulić najviše radi na tome da se lik, kao i čovek u životu, neprestano menja i samim tim je i meni, kao glumcu, zanimljivo da budem drugačiji, zato što ponavljanje, statičnost uloge i toka radnje ne bi ni izdržali pune četiri godine. Svojim mišljenjem, koliko mogu, skromno doprinosim pisanju, i uvek se u svemu složimo, zato što navijamo za to da se lik menja, jer je tako i u realnosti. Čovek uči, saznaje, razočara se, padne, ustane, suočava se sa problemima i samim sobom, i mislim da je kroz sve te faze Aleksandar prošao. Možda ste primetili da u ovoj, četvrtoj sezoni, više nema onog skoro pa antologijskog pitanja: „Koji tačno deo ne razumeš?“, zato što on gubi i strpljenje i živce, jer istraga ne sme da tapka u mestu, i više nema vremena ni za kakva pitanja, već direktno prelazi na stvar.

Serija se nesmanjenim intezitetom gleda već godinama. Iz perspektive vodećeg glumca, osnov njene dugotrajnosti, uspeha i visoke lestvice kvaliteta je sledeći:

- Mislim da su obrti glavni razlog, zato što je sve drugačije od onoga kako gledalac misli ili, možda, očekuje. Pisac i reditelj navode priču tako da ti misliš jedno, a u stvari je drugo. Ne želim nikoga da uvredim ali kod nas, u većini slučajeva, kako počne film odmah možeš da pretpostaviš kako će da se završi, a ovde je sve samo ne tako. Ništa nije kako izgleda i mi se trudimo da se gledalac stalno iznenađuje, jer to iščekivanje raspleta drži njegovu pažnju.

Glumac je otkrio i koja sezona mu je bila najzanimljivija:

- Kada sam pročitao scenario prve sezone za mene je to bio šok, ali mi nije bila najteža, već najzanimljivija, jer se već po tekstu videlo da će „Ubice“ biti veliki hit - rekao je Vuk, pa dodao da mu je Marko Janketić bio velika podrška na snimanju:

- Pre svega sa Markom Janketićem i ja to nazivam kosmičkom pravdom zato što su naši očevi bili veliki prijatelji, tako da mi nastavljamo tu tradiciju i drugarstvo.

O svom ocu je uvek govorio sa izrazitim pijetetom. Glumac je sada otkrio šta je najdragocenije što mu je otac pružio i kao glumac i kao roditelj:

- Srce! On je bio čovek koji je mislio srcem, sve radio iz srca i mislim da smo brat i ja to povukli na njega. To je iskren životni i profesionalni put, hrišćanski na kraju krajeva. Možda to, u današnjem vremenu, nije preterano poželjno ili lukavo, ali mi i ne želimo da budemo takvi, već iskreni i pošteni ljudi.

Vuk je rekao da se sa slavom nosi sa obe noge na zemlji:

- Kod Mike Aleksića sam bio od šeste godine i on me je, uslovno rečeno, trenirao i spemao da, kad odrastem, sve prihvatim normalno i stabilno. I moj otac je u tome odigrao veliku ulogu, tako da nisam imao neki šok. To sam priželjkivao, sanjao o tome, i nisam se plašio. Nikada neću zaboraviti kada mi je Mika rekao: „Moraš da gajiš dete u sebi.“ Ta radost igre i mašta su veoma bitne za glumca, jer je čovek koji gaji maštu bolji glumac. S druge strane, s godinama stičeš iskustvo koje se taloži. To je ono što dobijaš, a dete u sebi moraš da braniš. Ali, i na tom iskustvu mora da se radi, na sakupljanju životnih priča, doživljaja, emocija, na sagledavanju sveta. To glumac nesvesno upija i sve zanimljive likove koje sreće tokom svog šarenog života, nosi u sebi, „krade“ od njih i tako obogaćuje svoje umetničko biće. Što više zanimljivih ljudi privatno zna, veći je dijapazon koji može da odigra.

Osim filmskih i televizijskih, značajne pozorišne uloge ima u svom opusu. Kaže da jedan komad nosi posebno mesto u njegovom srcu:

- Sigurno je to „Velika drama“, mada sam voleo i „Jastučka“ u BDP-u. To je jedan potpuno „lud“ komad i uvek sam doživljavao veliko uzbuđenje dok igram. Tu je i „Boing Boing“, u Zvezdari, koji je po žanru vodvilj, a ja obožavam komediju. Ipak, najveći trag u meni lično je ostavila predstava „Sveti Georgije ubiva aždahu“, Dušana Kovačevića, u režiji sjajnog Mucija Draškića, koju sam 1986. godine igrao sa velikim glumcima kao što su Pera Kralj, Đuza Stojiljković, Gaga Nikolić i mnogi drugi. Obožavam taj komad, tu tematiku i vreme Prvog svetskog rata.

Vuk je rekao da je odrastao uz bardove našeg glumišta pa otkrio kakve uspomene nosi u vezi sa njima:

- Oni su obeležili moj život. Odrastao sam na njihovom krilu. Dok su oni sedeli u bifeima pozorišta, ja sam se igrao autićima pored njihovih nogu. Bio sam dečkić, klinac koga su iskreno voleli, pazili i čuvali i to je nešto što nikada neću zaboraviti. I privatno, ne samo na sceni. Provodili smo dosta vremena kod Gage i Milene u Rosama, u Crnoj Gori. On nas je vodio u podvodni ribolov, a bilo je tu još mnogo avantura, divnih priča i iskustava koje ću uvek pamtiti.

Glumac kaže da je poprilično introvertan ali da se otvara najbližim ljudima:

- Samo prema odabranim ljudima, kumovima i najbližim prijateljima. Nisam preterano otvoren prema strancima i generalno sam introvertna ličnost. Nikada me nećete čuti da glasno pričam, recimo, u kafani ili da na bilo koji način animiram nepoznate ljude. Možda bi trebalo da budem otvoreniji, ali ne valja ni to, jer si onda ranjiv. Puno mi treba da nekog pustim u moju malu tvrđavu u kojoj su prijatelji koje znam dugo. Nepoverljiv sam prema strancima, ali nemam problem zbog toga jer se tako štitim.

Izjavio je da prirodu voli zbog tišine i šta ona njemu predstavlja:

- Priroda mi pruža spokoj, mir i šansu da se neke stvari same reše. Ne volim galamu. Pridajem mnogo značaja nekim svojim mestima, gde imam vremena da razmišljam o životu, o glumi, o svemu. U stvari, ja imam utisak da ne razmišljam, ali se to krčka u meni, kao i uloge. Ne možeš da kažeš danas popodne ću da sednem i da rešim ovu ulogu. To se samo od sebe rešava, ali nikada pod stresom i u jurnjavi. Moraš da imaš mir da bi mogao da kreiraš, stvaraš i razmišljaš o tome. Mislim da je dar ono što je od Boga i da ja, recimo, mogu da učim da pevam ceo život, iako znam da nikada neću pevati kao Toše Proeski. Ali, na meni je da se borim i da trudom i radom usavršavam nataloženi materijal u sebi. Priroda mi u tome pomaže.

Vuk je otkrio i koja su to njegova mesta koja ga toliko inspirišu:

- Najviše sam vezan za Grbalj u Crnoj Gori, od Mamule do Budve. Tu sam odrastao, kao mali sam tuda trčkarao i tamo moram da idem da bih bio normalan. Ima još mnogo mesta koja volim, u kojima me ljudi poznaju od detinjstva i ne prave nikakvu famu, u smislu da sam ja tu sad neki popularni glumac. S druge strane, ima raznih, čudnih ljudi koji pokušavaju da te zasene time koliko su navodno pametni i zanimljivi, kao i onih koji imaju potpuno suprotne stavove od tvojih i uporno žele da ti ih nametnu. Takve izbegavam. Na primer, u Bigovu je letos jedan ribar na molu krpio mrežu, a neki Beograđani su se tu nešto kao našli u čudu i pitali ga: „Jao, jel’ ono prošao Vuk Kostić!?“ Rekao im je: „A proći će i sjutra, ako Bog da.“ Ti ljudi su me prihvatili kao svog, jer ja jesam deo njih. I tog mora, i tog mola i tog malog mesta. Tu sam svoj na svome i tu pronalazim unutrašnji mir.

Glumac je otkrio i kako gleda na pandemiju koja vlada svetom:

- Ovo jeste opomena, ali mene to nije mnogo iznenadilo i nažalost, bez ikakve želje da budem prorok, mislim da će, kad se stvari smire, ljudi opet da zaborave na prirodu i nastave po starom, jer ne mogu da shvate da ne može da se živi kako oni misle, niti da se prema planeti odnose toliko nemarno. Ne može ribar udicom da ošteti riblju populaciju, to može samo industrija. Sveli smo se na daj mnogo, daj sve, daj da se zaradi, i sve to će da nam se obije o glavu. Ne može zauvek tako! Neki Indijanac je jednom rekao da će ljudi, kad ulove poslednju ribu, shvatiti da ne mogu da jedu novac. Ali, potrebno je da spiritualno budeš povezan sa prirodom da bi to shvatio. Moja veza je upravo takva. To mi je urođeno jer sam imao veliku sreću da su svi, i sa očeve i sa majčine strane, bili prirodnjaci, lovci, ribari koji su voleli i čuvali prirodu. Balans jednostavno mora da postoji, ali ljudi to ne razumeju jer ni generalno više ništa ne razumeju. Današnji čovek zna nešto malo, a misli da zna puno zato što se oslanja na „Gugl“. To su, što bi rekla Ivana Cici Dimić, manekeni mišljenja. Oni nešto čuju ovde, nešto tamo i onda kao imaju mišljenje, filozofije i teorije, a u stvari ne znaju ništa do kraja. To nas je i dovelo dovde.