Tanja Bošković otvoreno o najdragocenijoj stvari koju poseduje, a nije materijalnog karaktera!

U miru sa sobom i drugima, izolaciju "nosi" s lakoćom, ispunjavajući dan smislom i sadržajem. Iako je u sedmoj deceniji, u njene godine niko ne veruje: vreme nije uspelo da otme ništa od njene lepote, verovatno i zato što ju je uvek s drugima delila - svojim darom, ljubavlju, dobrom rečju za svakoga.

- Čini mi se da smo u ovoj nesreći koja je zadesila mnoge ljude stekli vanrednu priliku da tihujemo. Gotovo redovno pažnja nam se rasipala na senzacije koje su dolazile spolja. Zabavljali smo se, uglavnom, glupostima - kaže na početku razgovora za naš list Tanja Bošković. - A onda smo dobili vreme da razmišljamo. To je pregnuće koje nam je često zbog brzine življenja ukinuto, sami smo ga sebi ukinuli. Sada ga imamo više nego ikada... U trčanju za obavezama koje sam sebi nametnula, i ne znam zašto, nisam imala vremena. Evo ga, dobila sam ga, a to je najdragocenija stvar koju sebi možete da podarite. Vreme.

- Imala sam sreću da detinjstvo provedem u Aranđelovcu, u tišini. Takođe, da veliki deo godine živim u Herceg Novom gde je ona moguća, naročito zimi. I gde se tišina neguje. Radujem se što sada u Beogradu čujem ptice, komšijski razgovor s prozora na prozor. To mi je ranije nedostajalo. Oseća se i blagost u međuljudskim odnosima. Koliko je početak ove situacije bio stresan, a ljudi nervozni i uplašeni, toliko, kako vreme prolazi, biva sve lepše. Uveče, u osam, izađemo na terase i onda čujem kako komšije aplaudiraju. To su, takođe, trenuci neke neverovatne tišine. Mi se Bogu molimo za one koji mnogo rade. Naši lekari su u početku pipali u mraku, ali je njima Gospod dao da čine i ono što ne znaju. Rade to otvorenog srca, pa im Bog pomaže.