Dr Nestorović: Ove tri stvari vode potpunom izlečenju, a lekari se plaše da ih primene

Znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer nijedna bolest ne može da se izleči samo jednim pristupom, kaže doktor Branimir Nestorović, koji od života stvara umetnost.

Često citiram Orsona Velsa iz filma "Treći čovek", koji kaže da se u Italiji bila renesansa, ubijali se, trovali, ratovali, pa su napravili najveća svetska umetnička dela, a Švajcarska je imala 300 godina mira i napravili su od Švajcarca kukavicu. Izgleda da treba nešto da te žulja, da moraš da imaš neki kamičak, neki motiv da radiš. Ako ti je sve potaman, onda radi princip lenjosti. Kada je sve udobno nemaš potrebu ništa da radiš. U suštini, život su iskušenja”

Dok sam bio mlađi, uspeh je bio ono što se vidi: napredovanje, novac, kola... Međutim, kada čovek sve to dobije, shvati da tu ne leži zadovoljstvo. Najviše sam sklon da prihvatim definiciju Vladete Jerotića da je pravoslavlje proces usavršavanja sebe. Svi mi imamo isti cilj: da postanemo najbolji što možemo.

Spoljne manifestacije uspeha su kratkotrajne, sklone eroziji i prazne, a potreba za njima je zapravo psihopatska. Akumulacija materijalnog pomalo ukazuje na želju osobe da je drugi mrze. Psihopatska je želja da poseduješ stvari zbog kojih će ti drugi zavideti. To je i želja da se drugima pokaže da su manje vredni.

Taj nagon za profitom ekstreman je jer će, recimo, firma koja dobro posluje da otpusti 100-200 radnika radi još dve ili tri milijarde dobiti. Razaraju se porodice, životi i budućnost ljudi, što je poptpuno neshvatljivo.

Kako se boriti protiv sistema koji nas stalno postrojava i uštrojava i da li se vi borite ili ga transformišete?

Ja sam, zapravo, greška u sistemu. U savremenoj medicini sistem od lekara pravi robote, ne dozvoljava im sopstveno mišljenje. Imao sam ozbiljne probleme i sukobe jer ne mogu da pređem preko nečega, kao na primer tokom epidemije gripa. Bio sam izričito protiv vakcinacije, imao sam ozbiljne razloge za to. Upada u oči i to da se kolege plaše da istupe, da kažu svoje mišljenje, ako ga uopšte imaju. Niko to ne želi. Svaka borba protiv sistema pomalo je borba sa vetrenjačama. Kvalitetno transformisati sistem jeste proces koji dugo traje i zahteva veliku upornost.

Ženski princip je princip normalnosti i porodice

Jedno vreme sam bio dosta upućen na udruženje koje je okupljalo roditelje, decu i lekare i to je zaista ineteresantno iskustvo. Organizovana su druženja, izleti i sve je bilo potpuno nemedicinski, a pružilo je fantastičnu priliku da se roditelji povežu sa lekarima, da svi postavljaju pitanja bez bojazni. Čini mi se da nam je sabornost jedini spas.

Mi smo mali narod, narod zadruga i malih udruženja u kojima može da se neguje solidarnost. Danas svaki medij ili brend praktično vaspitava svoju sopstvenu armiju potrošača, formira svoju ciljnu grupu a jedan od načina da se to masovno otupljivanje izbegne jeste upravo sabornost, kultura malih ali čvrstih zajednica.

Šta je znanje i šta je cilj znanja? I da li su generacije koje podučavate spremne da prošire vidike ili prate sigurne sistemske staze?

Danas se mnogo uči, a malo zna. Kako je govorio jedan moj stari profesor: "Kako stari pevaju, tako mladi cvrkuću."

Mislim da medicina nije zbir činjenica. Njoj samo nedostaje koherentan pogled na čoveka. Skoro nigde ne postoji umetnost komunikacije sa pacijentima.

Izgleda kao da se lekari stide da se bave nečim što nije klasična američka medicina. Plaše se verovatno svog neznanje koje opet proizilazi iz nespremnosti da se znanje prihvati, te ništa i ne znaju o principima po kojima funkcioniše homeopatija ili fitoterapija.

Opet, za mene je nepojmljivo da se lekar bez empatije bavi medicinom. On može da bude dobar hirurg, ali tu nema pravog izlečenja. Strašno potcenjujemo efekat samog procesa lečenja i onda sve pacijente obolele od jedne bolesti trpamo na isto odeljenje. To za njih može da bude traumatično, posebno ako prisustvuju isečcima sopstvene budućnosti koje vide kod pacijenta u poodmaklijim fazama iste bolesti.

To potpuno može da razori čoveka, da mu oduzme želju za životom i motiv da se bori. Opet, znanja kojima se savremena medicina vodi sužavaju manevarski prostor, jer ne verujem da bilo koja bolest može da se izleči samo jednim pristupom. Smatram da je potrebno kombinovati i metode i terapije i razgovor.

Žene su na vas imale snažan uticaj, zašto mislite da je važno negovati taj ženski princip?

Ženski princip je princip normalnosti i porodice. Muškarci su pripadnici kulta ideja. Oni su zarad ideja spremni da bombarduju gradove ili zidaju mostove.

Žene ne funkcionišu na taj način - one stavraju sopstvene krugove, odnose. U knjigama "Ženski mozak" i "Muški mozak", na primer, navodi se da je muški mozak kvalitativan: on ide po prioritetima i rešava stvari od najkrupnije do najsitnije. Za žene je sve istog reda važnosti, kažu da je to mozak poena, a svaka pažnja, svaki gest jedan je poen. Pri tome je potpuno nebitno koji je i koliki gest. Bilo da se radi o kupovini stana ili poklonjenoj ruži - to je jedan poen.

Žene su superiorna bića jer su u suštini svega. Žene biraju za koga će da se udaju, a kažu da se udaju za uspešne muškarce ne toliko zbog sebe koliko da bi obezbedile uspešne očeve za svoju decu.

Na taj način stvaraju kontinuitet. Svojim ponašanjem one uslovljavaju i ponašanje muškaraca, jer oni sve rade zbog žena, a to usput začine velikim idejama koje su u suštini besmislene. Muškarci koji u sebi nemaju taj ženski princip, nemaju nežnost i ne znaju da zaplaču zapravo su prilično opsani. Oni su spremni da žrtvuju i sebe i druge.

Problem je što vlada suštinsko nerazumevanje između muškaraca i žena: one misle da je važno kako izgledaju, a to je potpuno nebitno jer mi celoga života tražimo svoju drugu polovinu, dušu koju ćemo prepoznati kao deo svoje, pri čemu je sasvim nebitno telo koje je nosi.

Dok čovek radi, funkcioniše, oko njega su ljudi koji ga cene i možda vole, ali suštinski zavise od njega. To nije prava emocija, niti merilo njegove veličine.

Zato se veličina čoveka meri i brojem ljudi koji ga se sećaju. Važno je koliki trag ostaviš na drugim ljudima. Kao što ja u sebi nosim ljude kojih davno nema, ali su mi mnogo značili jer su prepoznali kvalitet u meni i pomogli mi, tako se trudim da i ja u drugima prepoznam kvalitet i pomognem im. Nije beznačajno nastaviti da živiš u drugom čoveku.