ISPOVEST SLAVKA MILANOVIĆA, ČOVEKA KOJI JE PREŽIVEO JASENOVAC: Strica su mi masakrirali, sestra je umrla pored mene od gladi!

"Bilo je to letnje vreme, prava žega, od hodanja i prašine, usta ti sva suva, bili smo žedni, a oni nam nisu dali da se maknemo iz kolone, po hranu ili vodu, ko izađe, dobije kundakom.

Danas čio i britkog sećanja, Slavko (85) se nalazi na čelu Udruženja logoraša Jasenovca iz Beograda. A, Jasenovac je preživeo gledajući na sav užas očima šestogodišnjeg deteta. U logor smrti nakon oslobođenja došao je 1966. godine, kada je spomenik Kameni cvet svečano otvoren.

Otac u nemačkom logoru, sestra, majka i ja u Jasenovcu

A i da nije, strahota koju je tamo prošao, činjenica da je mu je od zanemoćalosti i gladi u Jasenovcu preminula i mlađa sesrtra Zorka, dovoljne su da najveća strahota na tlu Balkana živi dok je i njega.

No, krenimo redom, od rodnog sela Međuvođe i prvih dana napda Nemaca i ustaša na srpski živalj.

„Moje selo Međuvođe, i sva okolna sela, bila su čisto srpska, sem u Dubici, tu su živeli i Srbi, i Hrvati i Muslimani. Bilo nas je četvoro, majka, sestra, otac i ja. Tata je bio u kraljevoj vojci u Boki. Kad je kapitulirala vojska, posle par dana, pitali su ih ko će u četnike, ko je hteo, išao je na stranu, ko nije, takođe. Oni koji su želeli u četnike, odlazili su sa sve oružijem i uniformama, oni koji nisu hteli poput mog oca, odlazili su samo u pantalonama i bluzi, sve drugo su im oduzimali“, započinje Slavko svoje sećanje na ratne godine...